ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (48)
МОЈСИЊСКА ШКОЛА – ИНТЕРНАТ ЗА ЂАКЕ ИЗ УДАЉЕНИХ МЕСТА
Мојсињска школа је била веома напредна за оно време, а још занимљивије је да је била интернатског типа. Заправо, школску зграду су сачињавале: велика учионица за све разреде, две собе за учитеља. Друга зграда имала је две собе за ђаке који су ту ноћивали, јер су били из удаљенијих места. Све собе су биле патосане даскама.
Школи су припадале и две баште у којој су ђаци гајили поврће. Једна је била одмах уз школу, а друга десетак минута удаљена. Обе су биле лепо неговане и ограђене.
Школа је имала и књижницу са 84 књиге и „школски лист“ за седам година.
У интернату је обично било по тридесетак ученика. Како су текли њихови дани најбоље говоре речи Драгомира Деспотовића, које је половином 20. века забележио публициста Миле Мијсиловић: „Кад сам ја учио школу било нас је око 50 ђака из неколико села: Мрчајеваца, Остре, Балуге, Трепче, Горевнице. У школи је увек ноћевало по тридесетак ђака. То су они из других села који обдана нису могли стићи кући. Они су спавали у неке две собице брвнаре са прочевљима у средини. Ту су кували и храну. Родитељи њини дотерају по 50 ‘вати дрва и они зими ложе, јер би се посмрзавали кад не би ложили, а брвна шуре на све стране. Недељом донесу храну: пасуља, брашна, кромпира, меса… Изутра они приставе јело да се кува. На прочевљу је било по петнаестак земљаних лончића. Док ђаци уче, служитељ пази и редари да јело не загори. Седмично долази отац или неко од родбине и донесе ‘леба.
А школа, учионица била је од блата и набоја прављена. Имала је и прозоре са стаклима, окречена. Ми поседамо на скамије и слушамо учитеља, а он умео лепо да прича. Учитељ ми био неки Радосав Ђукнић из Калањеваца. Био је ћопав у једну ногу, али паметан и вредан. У Мојсињу је био 25 година. После дошао Срећко Ђурић из Брњице крагујевачке…“
Мирјана Ранковић Матовић, професор српског језика у пензији
