АЛТЕРНАТИВНИ ФИЛМОВИ МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНОГ СТВАРАОЦА БОЈАНА ЈОВАНОВИЋА
ЦЕЛОВИТИМ ПОГЛЕДОМ ДО ИСТИНЕ
У оквиру Филмског и видео програма УГ „Надежда Петровић“, у понедељак, 2. децембра, у Галерији „Рисим“ представљен је аутор Бојан Јовановић и редовни гост – критичар Дејан Дабић, два велика имена наше културне сцене.
– Бојан Јовановић је по први пут гостовао у нашем програму, што је била сјајна прилика да погледамо његове филмове и разговарамо о мултидисциплинарном стваралаштву овог врхунског, вишеструко награђиваног интелектуалца, значајном, пре свега, по свом раду у књижевности, антропологији, етнологији, али и алтернативном филму. Поред свог научног рада у области антропологије и етнологије, као и поетског стваралаштва, Бојан Јовановић је аутор и више од 40 алтернативних филмова од којих смо, у избору Дејана Дабића, филмског критичара, уредника Филмског програма Нишког културног центра и уметничког директора нашег најстаријег, популарног Мартовског фестивала, у Чачку погледали: „ТВ је биоскоп у који одлазим седећи у дворишту“, „Exodus“, „Девичански дар“, „Превирање“ и „Празник“, у продукцији Академског филмског центра ДКСГ, Београд, као и филм „Ленон“, у продукцији Студија за алтернативни филм, Ниш – подсећа Предраг Живковић, уредник Филмског и видео програма Уметничке галерије „Надежда Петровић“.
У интервјуу за „Чачански глас“ вишеструко награђивани интелектуалац Бојан Јовановић говори о његовим преокупацијама у филмском стваралаштву, о наградама као принципу вредновања, очувању традиције, привременом забораву…
„ЈЕЗИК ФИЛМА ПОСТОЈИ ПРЕ ФИЛМСКОГ ЈЕЗИКА“
Које су Ваше посебне теме и преокупације у области филмског стваралаштва?
– Основна тема је алтернатива. Када кажем алтернатива имам у виду оно што је етимолошки повезано са тим називом у значењу другог и односи се на преиспитивање оствареног и кодификованог у филмској продукцији. То преиспитивање се врши са становишта креативних потенцијала и откривања могућности још неоствареног у оквиру важећег језика. Иако је овом приликом реч о филму, са истог становишта можемо говорити и о књижевности, или о другим врстама уметности. Ради се, дакле, о томе да доминантан код, институционализован у филмском језику, исказује само део знатно већих креативних могућности. Уколико је у оквиру официјелног филма настала и настаје стандардизована продукција заснована на доследној примени и поштовању филмског језика, онда можемо уочити да се тим језиком изражава само део знатно већег креативног потенцијала садржаног у чињеници да филм постоји и пре него што се технички потврдио као уметност покретних слика. Заправо, постоји оно што сматрам да је много значајније и креативно стимулативније, а то је језик филма који постоји пре филмског језика. Критички однос према филмском језику и афирмативан однос према језику тематски одређује ову врсту мог стваралаштва.
Са становишта креативног потенцијала језика филма, настојим да преиспутујем те могућности и тематизујем оно што је за мене, као ствараоца, битно, имајући у виду да су нови медији, попут телевезије и видеа, допринели проширивању перцептивног поља и садржаја филма. За алтернативни филм је битно преиспитивање доминантног кода филма, односно филмског језика, са полазишта креативних потенцијала језика филма. У том смислу ваља рећи да када говоримо о језику филма, имамо у виду те широке могућности динамичког визуелног изражавања. Сваке ноћи ми сневањем гледамо своје краће или дуже филмове. Логика тих наших снова, како сам настојао да утврдим у „Антологији снова“, а потом и у књизи „Онирички код“, је заснована на примарном, архаичном језику филма. О древности тог језика говоре многе културне појаве, почевши од оних најархаичнијих, кад су у време пре цивилизације људи настојали да остваре илузију покретних слика, уклешући, на пример, на обалским стенама језера силуете, којима су одблесци воде давали илузију кретања. Говорећи о монтажи на филму, коју је спецификовао као основ своје креативне поетике, Ејзенштајн је указао да су њени корени знатно дубљи и да је она постојала знатно раније у књижевности. На пример код Башоа и код Дикенса, он открива да спој две слике није њихов збир, већ производ у виду нове слике.
Филм, дакле, постоји пре филма, а језик филма је оно што се са гледишта алтернативе преиспитује и указује на нове креативне могућности, које су утолико значајније када треба да се демонтирају ограничења филмског језика везаног за одређене жанрове и настојање да се њима промовишу и утврђују одређене идеолошке истине. Предмет мог интересовања је била демонтажа те истине, будући да су ти филмови снимани у време када идеолошке лажи, са становишта важећег комунистичког тоталитаризма, позанатог код нас као титоизам, нису могле да се оспоравају. Са становишта филма покушао сам да тадашње спорне идеолошке истине доведем у питање. Тако су настали филмови „Превирање“ које тематизује несигурно животно стање Срба седамдесетих и осамдесетих година 20. века на Косову и Метохији, затим „Призори који су појели себе“ о студентском протесту 1968. године, „Откуцаји темпираног времена“ о буђењу народа крајем осамдесетих година, „Емисија“ о симболичком урушавању и нестајању дотадашњег тоталитарног комунистичког поретка, који је се у верзији титоизма распадао пред нашим очима. Све ове теме биле су филмски јако атрактивне и са становишта алтернативног приступа стваралачки неодољиве. Откривајући могућности језика филма, настојао сам да покажем важност другачијег гледања и приступа тим темама, уверен да такав алтернативни приступ доприноси долажењу до истине. Јер ма како се са становишта неке идеолошке моћи или политичке власти истицало право на истину, она увек подразумева целовит увид у реалност. Зато је тај другачији, алтернативни приступ јако важан, јер смо у време тоталитаризма били медијски и идеолошки препарирани да прихватимо сервиране лажи као истину. Истина је, наравно, сложена и зависи од целовитог погледа на одређену појаву, на одређену личност, одређена збивања. У том смислу је управо тај алтернативни приступ и омогућавао, не само да се ауторски дође те истине, већ и да се она кроз филмске пројекције и учини доступном гледаоцима, спремним да је доживе и прихвате као своју духовну катарзу.
ВРЕДНОСНА, ДРУШТВЕНА И КУЛТУРНА ЕНТРОПИЈА, КАО СВОЈЕВРСНА ШАНСА
Добитник сте најзначајнијих домаћих и иностраних награда и највиших признања за своје филмове, као и за изузетан допринос развоју културе и остварене научне резултате. Колико су данас награде битне, посебно када се губи ауторитет знања у култури, образовању и уопште познавању човека?
– Награде су јако важне као стимуланс и као принцип вредновања. Наш проблем је у томе што је дошло до инфлације награда и што су оне изгубиле друштвену и културну функцију коју треба да имају. Оне су често приватизоване, резултат су коруптивног деловања и остварења личних и клановских интереса. Зато, нажалост, и поред тих бројних награда, немамо валидан културни механизам награђивања као значајног креативног и друштвеног стимуланса. Будући да смо у стању не само вредносне, већ и друштвене и културне ентропије, свеобухватност и дуготрајност кризе исказује се и кроз вредновање и награђивање. Узроци те кризе су знатно дубљи од данашњих околности у којима се она испољава, али треба имати у виду да ће, попут сваке кризе, и ова у којој живимо омогућити да у њеној разјапљености видимо шансу за креативним превазилажењем незавидног актуелног стања. Већ сада се може уочити да инфлација награда само продубљује кризу вредновања и да ће неумитном животном логиком праве вредности сигурно доћи до изражаја. Уколико не подлегне самонихилистичком искушењу, наше друштво може опстати само уколико препозна своје културне вредности битне за његово самопотврђивање у актуелном и долазећем времену.
ПРИВРЕМЕНИ ЗАБОРАВ
Колико је тешко у савременом друштву, у свету нових технологија сачувати нашу традицију? Нажалост, сведоци смо колективног заборављања…
– Иако је заборав последица деловања нових технологија и нових медија, који су због брзине информација преузели примат у нашем перцептивном пољу, овај негативни аспект не може се схватити као једина детерминанта нашег односа према досадашњим културним вредностима. Показује се да управо те нове технологије омогућују и суптилнији и одговорнији однос према традиционалним вредностима и њиховом трајнијем меморисању. Технолошке могућности чувања тих вредности огледају се и у њиховом креативном транспоновању у нове форме које ће их учинити постојаним у долазећем времену. Разумљив је страх од нових медија, као примарна реакција бриге за традицију, као чинилац нашег колективног и индивидуалног идентитета, али треба да имамо у виду да су управо нови медији и велика шанса да оно што је вредно у традицији опстане и да живи на један нов и другачији начин. Можемо говорити о томе колико је, на пример, филм допринео да се наше културно благо, када је реч о средњовековној уметности, сачува и да се преко значајних филмова и транспонује у такве нове визуелне форме. Упоредо са благом које постоји у оквиру „Галерије фресака“, читав низ документарних филмова о нашим манастирима представља праву паралелну ризницу, која се у сваком тренутку може отворити пред знатижељним гледаоцима да аутентично доживе и прихвате српско културно благо. Медијско искушење је значајно управо у овом тренутку спонтаног потискивања традиције, али верујем да је оно привремено и да ћемо га превазићи, одолевајући присилној амнезији. Не сумњам у то да ће можда и упркос нашој немарности, вредности наше традиције одолети искушењима самозаборава. Имајући у виду пролазност и данашњих неповољних околности, не би требало да нас изненади долазећи тренутак у којем ће се и наш привремени самозаборав показати само као дубља форма нашег несвесног памћења битних чинилаца нашег културног и духовног идентитета.
Нела Радичевић
Фотографије: Даниел Микић и Предраг Живковић
АЛТЕРНАТИВНА КУЛТУРА И АВАНГАРДА
– Бојан Јовановић је од 1974. до 1988. године био један од најоригиналнијих филмских стваралаца када је реч о алтернативном филму. Карактеристично је да његови филмови нису само експериментални, чије је обележје ненаративност, некомерцијалност, истраживање неких нових тема, феномена филмског језика. И књига Бојана Јовановића „Негована дивљина“ говори о односу алтернативе и експерименталног. У тој књизи он и каже да је у ствари алтернатива шири појам од експерименталног и да се залаже за алтернативну културу коју, као неку врсту дивље структуре једног дивљег филма, треба неговати као неистражену област. У својим филмовима Бојан Јовановић се најчешће бавио медијским анализима. То је његова опсесија, поготову, у раној фази стваралаштва. Друга опсесивна тематска оријентација везана је за авангарду… У филмовима Бојана Јовановића имамо преиспитивање многих ствари везаних за сам живот, за свакодневицу, за неке координате уметности, јер је и сам веома запитан и чини ми се кад му затребају одговори на нека питања, он се лати камере, а иначе се бави антропологијом и писањем стихова – рекао је, између осталог, Дејан Дабић, филмски критичар.
