ВЕРИЦА КОСТИЋ ДОБИТНИЦА СВЕТОСАВСКЕ НАГРАДЕ
НАЈВЕЋА НАГРАДА СУ МОТИВИСАНИ УЧЕНИЦИ
Наставница српског језика и књижевности у ОШ „Сретен Лазаревић“ Прилике, докторанд Верица Костић један је од овогодишњих добитника Светосавске награде, коју додељује Министарство просвете, науке и технолошког развоја, за постигнуте резултате у настави. Предложило ју је Удружење „Чувари дела Вука Караџића“ из Чачка, чији је вредни задужбинар.
У образложењу стоји: „Иако броји само 37 животних година, Верица Костић има веома богату професионалну биографију. Реч је о наставнику високо развијених компетенција, чије су методичке припреме освајале више пута награду „Милија Николић” коју најбољим методичарима међу наставницима додељује Друштво за српски језик и књижевност из Београда. Осим подршке развоју ученичких компетенција и образовно-васпитне улоге, Верица Костић у својој средини има и културну мисију, као неко ко је чувар народне традиције, српског језика и ћирилице. Свестрано ангажована, она подстиче развој читалачке културе младих у Клубу читалаца, организује драмске представе и културне програме, а ове године успешно је са својим ученицима реализовала пројекат „Расковник – Млади чувари српске народне културе” који је подржало Министарство културе и информисања. Пројекат је био усмерен на примену теренских фолклористичких истраживања у школском програму и подстицање рада лингвистичких секција, тако да се језиком реконструише слика света и прављењем тематских речника очувају архаизми народног говора, а млади оспособе за вршњачку едукацију и културни активизам. Као идејни творац и реализатор овог пројекта, Верица Костић је била и предавач на акредитованом стручном скупу „Фолклористика у школи” у чачанском Дому културе.
ОСТВАРЕНА ЖЕЉА ИЗ ДЕТИЊСТВА
Обично овакве успешне приче имају корене у великој жељи за остварењем још у детињству. Да ли је то и ваш случај?
-Да, баш је тако. Од раног детињства сам исказивала склоност ка учитељском позиву. Када сам се играла лутке су биле моје ученице, а ја учитељица. Имале су и оно што ми данас зовемо портфолио, своје фасцикле са праћењем напредовања. Посебно сам гајила љубав према српском језику и књижевности, а нарочито народној традицији и стваралаштву. То потиче од моје баке која ми је за лаку ноћ причала о обичајима нашег народа. Тако се изнедрило оно што данас радим.
Светосавска награда је круна десетогодишњег посвећеног и креативног рада. Како су се низали ваши најзначајнији иновативни пројекти?
-Нисам планирала да се вратим у Ивањицу после мастер студија. Случајно се десило да почнем као привремена замена за радника који је отишао у пензију. То је било моје прво радно место и својеврстан експеримент, јер нисам била сигурна ни да ћу да радим у школи. Не размишљајући много да ли ће то бити посебно и другачије, следила сам инстикте и љубав према позиву. Оно због чега сам заправо добила награду су представе које организујем са преко 100 ученика. Трудим се да их припремам као пројекте. Настају као ауторска дела мене и ученика. Најпре откривам шта они желе, па су представе успешне зато што глуме оно што воле. Запажене су како у школи, нашем окружењу тако и у Чачку па и шире. У класичан наставни програм уносим иновације кроз моје ауторске текстове следећи жеље, амбиције, интересовања модерног ученика. А они су глумци, режисери, костимографи, сценографи, дакле показују и своје друге таленте. Трудим се и да сваки час учиним занимљивим. Деци је посебно важна употреба дигиталних технологија. Препуштам им да истражују, откривају, креирају и онда из тога дођу резултати и на такмичењима. Моја највећа награда је што сам успела да их мотивишем, не морам да их терам већ они то стварно воле.
Посебно налазим задовољство у народној књижевности, пројектима који се односе на очување народне културе. Радимо их у сарадњи са Удружењем „Чувари дела Вука Караџића“ из Чачка. С обзиром на то да ми већ имамо Фестивал дечијег фолклора и Фестивал српске изворне песме наши ученици су припремљени и мотивисани да се таквим активностима баве. Тако смо 2018/19. имали пројекат „Живот и обичаји нашег краја-Настављачи Вуковог рада“ који је настао на часу српског језика. После обраде дела „Живот и обичаји народа српског“ ученици су пожелели да се баве Вуковим радом и почели да истражују народне обичаје у нашем окружењу. Тај пројекат је изнедрио сјајну изложбу и теренску збирку. Након тога је настао и „Расковник“ чији смо аутори Данијела Ковачевић Микић и ја и кога је ове године подржало Министарство културе и информисања. Имали смо одличне резултате у области фолклористике. Укључиле су се школе широм Србије. Ученици су обучавани за теренска истраживања, прикупљање фолклорне грађе, израду теренских речника, збирки, припремање едукативних изложби. Настојимо да кроз вршњачку едукацију подстакнемо друге ученике на очување фолклорног наслеђа. Осим тога, залажем се и за очување српског језика и ћириличног писма, развој читалачке културе код ученика.
Можете да будете пример другима, који би у велике центре, како се у једној малој сеоској школи могу остварити велики, значајни резултати. Које су предности и мане живота у малој средини?
-Посебно ми је драго да покажем да се и у овако малој средини могу постићи овакви резултати. Предност је што су деца много добра, спремна за сарадњу, мотивисана за рад. Што смо окружени пријатељима, имамо подршку, разумевање и дивну сарадњу са родитељима али и са институцијама. С друге стране, можда нам недостаје више прилика да покажемо оно што радимо. Волела бих и настојаћу да представе и све наше стваралачке активности промовишемо и у Београду и другим местима.
Ваш рад је овенчан признањима и наградама. Које су вам најдраже?
-Посебно драга, јер се односи на нашу струку, ми је награда за најуспешније методичке припреме „Проф. др Милија Николић“ коју сам добила три године узастопно за иновативност у настави. Такође ми је важна и „Јунска награда“ Општине Ивањица кроз коју су ми своје поверење, подршку, пружили суграђани, ученици, њихови родитељи, колектив 2020. године. Наравно, Светосавска награда је круна мог рада.
Ко су ваши узори и од кога имате највећу подршку?
-Велику подршку имам од директора школе Миладина Божовића који обезбеђује бројне могућности, подржава очување традиције, али и модерну наставу стварајући све потребне услове за рад. Када је реч о узорима још од средњошколских дана то је Данијела Ковачевић Микић, просветни саветник и председница Удружења „Чувари дела Вука Караџића“, која је увек спремна да помогне и да нас упути. Диван човек и сјајан стручњак. Издвојила бих и моје факултетске професоре Зону Мркаљ у области методике и Бошка Сувајџића у области књижевности.
Ко је Верица приватно?
-Много волим да се дружим и имам широк круг пријатеља. Волим изласке и да читам књиге у миру. Посебна инспирација и мотивација су ми братанци: Емилија, Алекса и Лука. Због њих се трудим да сваког дана будем бољи човек. Волим да доста времена проводим са својом породицом, братом, снахом и родитељима.
Док сте студирали завршили сте и новинарску школу УНС-а и били сарадник РТС-а. Да ли је то можда ваша друга љубав?
-Новинари и њихов интересантан живот су ми били занимљиви. Желела сам да се опробам, али се нисам пронашла у тој професији. Било ми је тешко и нешто ипак мени страно. Зато се дивим новинарима када могу да тако увек буду активни. Одлучила сам да се посветим овоме што данас радим. Ту сам се пронашла, а рад са децом је све то потврдио. За мене је веома инспиративан на различите начине и срце ми је пуно. Једино што до сада нисам још увек успела да реализујем су моје докторске студије. Радим докторску тезу и волела бих да ускоро докторирам на предмету Методика наставе.
Ј.С.
(Фото: архива саговорнице)
