ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (9)
ЉУБАВНА НЕОПРЕЗНОСТ И ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
Свој субверзивни тетралошки опус, „Квар“, „Дечко који обећава“, „Живети као сав нормалан свет“, Милош Радивојевић је завршио филмом „Уна“ (1984). Као што је „Дечко“ на неки начин био логичан наставак филма „Квар“, тако је и „Уна“, рађена по мотивима истоименог Капоровог романа, а по сценарију Небојше Пајкића, логичан наставак претходног Радивојевићевог филма „Живети као сав нормалан свет“.
Стање на Београдском универзитету је била довољно провокативна тема за бунтовног редитеља и његов критички и уметнички суптилан приказ тадашњег оболелог друштвеног система и његових институција, угроженог од властитих мана: политички-идеолошки обрачуни са неистомишљеницима, али и лична освета и пакост, потказивање, уцењивање, шпијунирање и све друге могуће гадости. Последице таквог понашања су нам годинама касније и дошле главе, након распада система, који је био труо и није могао никако преживети у изворном облику, али је кроз време мутирао и још траје.
Прича о професору масмедиологије Милошу Бабићу, некако заосталом, након чистки на Универзитету после ’68 и бурних дешавања на почетку седамдесетих. Несвакидашње обраћање студентима, „гађање“ у болне тачке система, изазивало је пажњу, не само њеових студената, већ и оних са других факултета, али и власти, универзитетске и партијске. Отворена је „сезона лова“, а продекан (Петар Краљ) и партијски званичник, припадник Службе државне безбедности, траже начин да „доакају“ непријатељском елементу са добрим везама и у светским интелектуалним круговима, који иначе није имун на пажњу коју му поклањају студенткиње, опчињене његовим шармом и интелектуалном супериорношћу. Ту је и додатни мотив код продекана, стари нерашчишћени рачуни и завист према успешнијем колеги. Паклени план је спреман, мамац је студенткиња Уна (фантастична Соња Савић), новинарка студентског листа, уцењена тако што јој је обећано да ће јој дечко, ухапшен због поседовања дроге, бити пуштен, наравно уз малу услугу, да прати, снима све што говори професор Бабић. То треба да буде у оквиру интервјуа који би Уна урадила. Полицијски доушник и припадник ДБ-а знају и за „јадац“, да је професор интелигентан и опрезан, да лако може да провали подвалу, али знају и за његову слабост ка лепим студенткињама и да у тренуцима страсти љубавног заноса, може открити много више него што би у обичном разговору за студентски лист. Служба државне безбедности је одлично познавала психологију, али и слабости политичких противника и играла је на ту карту. Убрзо су се у замку ухватили и професор и заносна Уна. Уна је планирала само да одради своје и види на слободи дечка, али и сама се упецала и „пала“ на Бабићев шарм, заљубила се. Мишел, који се отуђио од сопствене породице, осећа се одбаченим и од најближег окружења, пријатеља и колега, који се сви од реда ограђују од њега кад почиње његов политички прогон и књиге му се повлаче из излога. Свестан је своје усамљености и одбачености, не само да не припада систему, који дубоко презире, већ осећа одбаченост и неприпадање друштву, због свог двоструког идентитета, српско-француског, отуда и име Мишел. Он болно осећа да се друштво у ком живи, неће никад променити, да су просташтво, примитивизам, заосталост, неписменост константе које ће остати и са променом политичког система једног дана, а у то смо се и сви ми могли уверити након протеклих година.
Од изворног текста Моме Капора, сценариста Пајкић и редитељ Радивојевић, задржали су добре дијалоге између Мишела и Уне, а надоградили читав политички контекст и субверзију, једној страсној љубавној игри у препознатљивом Мишином стилу. Еротика и љубав између бунтовника, оног старог кова, из далеке ’68. и оног младалачког, у женском лику, са почетка осамдесетих, више израженог споља, кроз моду, изглед и став, а мање кроз карактер који Мишел има, али му не помаже, а Уна га нема и преживљава, добија што хоће (слободу за дечка), али губи љубав и добија рану на срцу. Подвала успева, професор је у клопци, али и он са раном на души због подвале и издаје коју открива. Тоне у усамљеност и на самом крају у безизлазност и пропаст.
Фино Радивојевићево дуално филмско ткање и још једном болан сусрет слободе, љубави, али и политике, који оставља сету и горчину у устима и мало вере у оне који долазе, зато што су једнако поткупљиви, лицемерни и лажни, попут генерације коју су наследили.
Филм „Уна“ својевремено није добро прошао ни код критике, ни код публике, али данас има сасвим друго значење, изазива сету и носталгију из више разлога.
Душан Даријевић
