ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (8)
ЈЕЛИЦА – СВЕТИ ИЛИЈА
Један од незаобилазних симбола Чачка сигурно је планина Јелица. Ова ниска планина, чији врхови не прелазе 1.000 метара надморске висине (Црна стена 929, Вериње 874, Градина 849, Рајачки вис 818, Стјеник 789) припада динарском систему планина, пружа се правцем северозапад-југоисток и веома је дугачка, чак око 30 километара.
Њено име наизглед открива јасан словенски топоним. Међутим, на овој ниској планини скоро да уопште нема четинарског дрвета јеле, што је и природно за ово климатско поднебље. Постоји једно друго објашњење за име планине Јелице и везано је за ранохришћанску традицију. Лингвистичка истраживања говоре да je име планине Јелице могло да буде изведено од латинског хагионима “Sanctus Elias” (Свети Илија), при чему се придев “Sanctus” временом изгубио, па је тако настао старословенски назив “Елица”.
Има пуно примера оваквих топонима, посебно у приморју, такозване „сутелице”, где се назив “Sanctus” изгубио и прешао у словеснко „сут”, као што је случај са Сутоморем, чији назив је настао од “Sanctus Maria”.
На ширем простору планине Јелице до данас је очувано пет познатих цркви или црквишта посвећених Светом Илији. Остаје отворено питање да ли ови храмови баштине пресловенску хришћанску традицију. (Александар Лома, „Сутелица – топономастички трагови латинског хришћанства у унутрашњости преднемањићке Србије”, Историјски гласник 1-2, Београд, 1987, стр. 19-21; Андрија Веселиновић, „Чачански крај у средњем веку”, Богородица Градачка у историји српског народа, Научни скуп (ур. Милован Вуловић), Чачак, 1993, стр. 61)
Др Милош Тимотијевић, историчар, музејски саветник Народног музеја у Чачку
Фото: Саша Савовић, снимљено 2007. године
