ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (92)
ЈЕЖЕВИЦА – СЕЛО ПОД ЈЕЛИЦОМ
У подножју планине Јелице смештена су прелепа села Јежевица, Бањица, Липница и Рајац. Раштркани по обронцима планине и долинама река, постоје већ вековима, ширећи се и напредујући упркос честим ратним пустошењима. Спадају у ретка села у Србији која имају богату, у изворима посведочену прошлост и континуитет насељености и живота од праисторије до данас. Због ограниченог простора принуђени смо да наведемо само најважније, сажето изложене чињенице које се односе на село Јежевицу, али се она са овим гравитирајућим селима увек појављује заједно, било у административном или црквеном погледу. Наиме, Јежевица је увек била парохијско седиште за сва четири села, а исто тако била је и њихов административни центар.
Сачувани историјски споменици сведоче о насељености и живљењу у Јежевици још од праисторије и римског доба. Праисторијске хумке из илирског металног доба постоје на локалитету Црквенац, а из римског периода су у Јежевици пронађена три камена споменика. То су ара и две надгробне плоче са натписима и рељефним представама.
О имену села Јежевица постоје две легенде. По једној која је зооморфног порекла (дивљих животиња), иначе врло честа у средњем веку, село је добило име по јежевима. По другој, коју је забележио Вук Караџић, име села се везује за изградњу цркве. Наиме, неки човек пролазио је покрај калуђера и упитао их шта раде, а они су му одговорили да су “најежили“ камење и започели градњу цркве.
Величина села, као и број становника условило је поделу села на два дела: Горњу и Доњу Јежевицу, с тим што је Горњи део био од давнина центар и за села Бањицу, Липницу и Рајац.
Да је село било развијено насеље може се закључити на основу тога што је у Јежевици подигнута, у првој половини 14. века, најстарија сачувана црква из периода Немањића у чачанском крају. То је манастир, односно црква Светог Николе.
Према легенди њу је изградио бан Милутин, који одлазећи у бој оставља својој жени да чува манастир: „Но чу ли ме љубо Иконија, копај мени девет винограда, у Бањици и у Атеници, у Лозници и у Паковраћу, а чувај ми девет воденица низ Бјелицу и низ Моравицу, гледај нашу славну задужбину, под Бањицом цркву Јежевицу“.
Из сачуваних турских пописа 15. и 16. века сазнајемо да је Јежевица била једно од највећих села у овом крају, које је турском спахији доносило велики приход. То је било могуће захваљујући разноврсним делатностима којима су се сељаци бавили. Од пољопривредних култура гајиле су се у то време житарице (пшеница, јечам, раж, зоб), просо, поврће (нарочито купус и лук) и конопља. И тада је, као и у средњем веку, било развијено виноградарство. Доста су се гајиле и пчеле ради производње меда и воска, потребног за осветљење и за верске обреде. У селу су радила и четири млина. Од занатлија се у Јежевици помиње породица сеоског ковача.
Живот становништва Јежевице под Турцима био је веома тежак, потпуно исти као и у другим деловима поробљене Србије. Приликом честих турских похара и пљачкачких похода народ се склањао у збегове, највише у манастир Стјеник и околне пећине. Због тешких услова живота и огромних намета долазило је често до буна, а била је распрострањена и хајдучија. Познато је да је крајем 18. века поповао и хајдуковао у Стјенику Дмитар Грба са братом Мијаилом и дружином. Наравно, житељи Јежевице су зато активно и масовно учествовали у Првом и Другом српском устанку, иако о томе нема много сачуваних података.
Јованка Веселиновић, историчар
