ИНТЕРВЈУ: ПРВАКИЊА ДРАМЕ СОЊА ЈАУКОВИЋ У УЛОЗИ ЛУЈЗЕ МИШИЋ У ПРИСЛОНИЦИ, ГЛУМИ, ЖИВОТУ…
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Рођена је 13. јануара 1946. у Београду. Дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Миње Дедића и Миленка Маричића. Остварила је низ запажених драмских и позоришних улога. Соња Јауковић је првакиња драме Народног позоришта у Београду је од 1980, а чланица од 1969. године. За најбоља глумачка остварења добила је више награда, међу њима и Вукову награду КПЗ Србије за допринос националној култури награде Народног позиришта 1981, 1986, 1994 и 1995. године. Нашла се међу десет најбољих на Фесивалу жена ауора у Лос Анђелесу играјући ТВ драму “Надежда Петровић” 1985. Улога Клитемнестре 1998. донела јој је награду СИЗ-а културе Града Београда за најбоље глумачко остврење на свим сценама. Мајску награду Града Београда за улогу Госпође министарке освојила је 1968. Златни беочуг за трајан допринос култури Града Београда добила је 2007. године и многа друга признања. И кћерка Хана Јовчић је глумица. Запажене улоге играла је у филмовима и серијама “Чудо невиђено”, “Идемо даље”, “Повратак отписаних”, “13. јул”, “Заборављени”, “Све ће то народ позлатити”, “Горе доле”, “Рањени орао”, “Грех њене мајке”, “Село гори…” На јубиларном Сабору фрулаша Србије у Прислоници играла је дуодраму “Лујза Мишић” по тексту Саше Симоновића, са глумицом Весном Станковић, која је урадила драматизацију и режију овог комада. Мондрама је лепа традиција овог сабора која осветљава биографије жена, хероина, које су на свој начин ушле у српску историју и културу.
МИСИЈА О ХЕРОИНАМА
Вама овај Сабор народне културе није стран? Имали смо Надежду, Милунку Савић, добровољке… Овог пута сте играли Лујзу Мишић, жену војводе Живојина Мишића, и њихову велику љубав?
-Трећи пут сам у Прислоници, направила сам велику паузу. Играла сам пре скоро 20 година монодраму “Кнегињу Милицу”, њену последњу битку, то је представа Народног позоришта, а претходно сам говорила поезију. Весна Станковић, режисер и драматург ове драме и ја смо ову представу извеле први пут пре две године. Ја играм Лујзу, жену Живојина Мишића, за оне који не знају, Лујза је била чиста Немица. Она и Живојин су се упознали случајно и то је била заиста фатална љубав, онако, до гроба, што би се рекло. Она је наџивела Живојина, скоро тридесет година, имали су шесторо деце, која су углавном поумирла, тако да је и децу своју наџивела. То је једна трагична судбина, али ово је пре свега прича о љубави и тој страшној оданости. Она се удала против воље својих родитеља, који су за њу маштали другачију прилику, није им било право да буде удата за војника и још српског, православца, иако су волели Србе, али нису волели војску, ратове и сиромаштво. Мишићи су јако тешко и скромно живели, Живојин је два пута пензионисан, све је то она изнела на својим плећима са децом, сељакали су се до Прокупља и назад. Лик је изазован, лепо написан, лепа улога, данас је мало лепих женских улога, ово је просто и нека мисија да се наша историја приближи људима који мало занају о томе. То је женски лик из наше историје и ја сам врло задовољна што смо је направиле. Играли смо је на Фестивалу дуодрама у Тополи и добиле смо награду.
Када сте и како открили свој таленат? Начин на који доносите своје ликове често тера на сузе?
– Од малих ногу сам имала склоност ка рецитовању. То је почело јако давно, живели смо у Нишу. Ја сам са осам година одиграла своју прву улогу у школи. Играла сам чича Томину мајку, из “Чича Томине колибе”. Један стари господин, глумац Миле Аврамовић из Ниша дошао је у нашу школу да направи приредбу за крај школске године. Направио је поделу и ја сам добила ту улогу. Имала сам само две реченице, када њега одводе у ропство, ја треба да кажем: “Не, не, Томо, сине мој”. Ја сам то тако рекла да су сви у сали плакали. Мада сам касније на Академији играла и комедије, мој професор Миленко Маричић је чак рекао да сам ја комичарка. Дипломирала сам тако што сам играла Живку министарку, а са мном су играли Лане Гутовић, Ђурђија Цветић, Јосиф Татић, та моја генерација… Ја сам заиста мислила да ћу кренути путем комедије.
ЦРНОГОРСКО ПОРЕКЛО
Ви имате специфичан глумчки израз, сугестивност, боја вашег гласа носи неки лелек, има ли то везе са Вашим црногорским коренима?
-Јесте, пореклом сам Црногорка, и по оцу и по мајци, али сам одрасла у Србији. Отац ми је Дурмиторац, са Пошћења, а мама ми је Колашинка. Они су били партизани, првоборци, обоје су били војна лица, после рата су се пуно селили по градовима, углавном је то била Србија, Београд, Приштина, Ниш, Битољ… Давно сам изгубила мајку, погинула је у саобаћајној несрећи кад сам имала 33 године, имала сам и два брата који су недавно умрли, нажалост, иако су били млађи од мене. То су неке тешке животне приче, али сви имамо то у свом животу…
Имате велику каријеру коју су на неки начин, ипак, обележиле трагедије. Хасанагиницу сте маестрално одиграли…
-Играла сам вели репертоар, 45 година сам у послу. Ипак тај мој глас, неки мецосопран алт, неки стас, висина, озбиљност, су ме на неки начин определили. Почела сам да добијам те тешке улоге, углавном оне које нико није могао. То је била тешка улога, али имала сам и још тежих. Играла сам Андромаху, где чујем да ми је дете убијено, играла сам Косовску хронику, ту живу жену Даницу Милинчић којој су балисти на њене очи убили сина на њиви, играла сам Клитемнестру, и Надежду Мандељштајн која је сачувала дело свог мужа који је завршио у Стаљиновим чисткама и бројне друге велике женске улоге. Било је то време када се тај репертоар гајио у Народном позришту, када је на челу позоришта био и песник, и драматург, и филозоф Велимир Лукић. Он је правио велики репертоар и то је “Златно доба” Народног позоришта. Ја сам просто имала срећу да сам и по годинама и по свему била део тог позоришта, да сам се одлучила за то позориште и скоро целу каријеру остварила у њему.
НИКАДА НИСАМ ПРОСИЛА УЛОГЕ…
Да ли је позориште било Ваш искључиви избор, нема Вас много на филму, или су разлози неке друге природе?
-Мало сам играла на филму и телевизији, мислим да је то сплет неких лоших околности, а нисам се нешто много ни трудила. Знате како, морате да се дружите са редитељима, ја никад нисам просила, никад нисам тражила улоге, просто сам имала један принцип – да је потребно да мене траже. Онда када ме траже, ја могу да поставим своју концепцију и свој став, кад тражите, кад просите, онда сте у позицији роба. Нисам то никад радила, и зато сам мало радила по тим медијима. То је мало и финансијски теже, али сам зато збиља играла велики репертоар у Народном позоришту.
Кад се посао ради поштено и посвећено, онда се то и види, зрачи, али колико то кошта, колико то узима, троши човека?
-Е да, то је лепо питање. Пошто се ја бавим и педагогијом и дуго радим са младима, већ 25 година имам своју приватну групу и припремам студенте за Академију. Причам о томе са њима, зато што они не знају шта значи када ви свирате на свом телу, по свом нервном систему. Овај човек има фрулу, има апарат на коме то ради, а ми глумци, имамо себе на себи. То је јако компликовано, мора се врло дубоко сићи, али не предубоко, јер се може доћи до психозе, прича је јако опсана и клизава, и није за свакога. Патетика је лаж, нешто мора бити јако, искрено, ми то кажемо мора бити “покривено”, да би људи веровали. То је суштина. И зато глумци много пију, много једу, оду у пороке. Потребно је да је глумац психофизички јак, али обично у ту професију иду људи који нису јаки. И онда, да би све то некако надвладали, користи се тај алкохол, најчешће као седатив, а после буде и као неки инспиратор. Ја не користим алкохол, бавим се јогом, макробиотиком, понекад једем месо, јако много тренирам и вежбам и стабилна сам, али то је моја генетска структура. Постоји много квалитетних глумаца који су се распукли. Што је већи таленат, већа је шанса да пукне, зато што не могу да издрже. Они који имају мало талента, они обично опстају.
МАЛА БАРА, ПУНО КРОКОДИЛА…
Колико друштвене околоности утичу на културне стандарде?
-То је маратонска трка, поготову у нашим условима где нема поштења, правде, нема критеријума, све се срозало, све је – ја теби, ти мени, све је девалвирало и по позориштима, нажалост, публика је слабо образована. Углавном, телевизија врши доминантан утицај и све се сада ради против уметности. Много ми је жао младих глумаца који сада стасавају, њима је веома, веома тешко. Али опет мислим да је ово пролазно и да ће у будућности почети да се формирају неке мале групе, по неким гаражама, као што је то у свету, попут оних у Паризу, или на Бродвеју, и да ће ту људи пробати да се искажу, јер има пуно глумаца који су платили јако скупо те приватне студије и неће одустати од тог посла тако лако. Мала бара, пуно крокодила, публика релативно необразована, незаинтерсована и сиромашна, углавном остаје уз телевизор, на коме се десетак глумаца врти годинама.
Шта тренутно још радите?
-Поред ове представе, имам још једну монодраму коју бих волела овде да играм, а коју сам сама урадила као ауторски пројекат. Зове се “Страх од љубави”. Бавим се педгошким радом, али нису ме ангажовали ни на једном факултету. Тако вам је то код нас….
