У ИСТОРИЈСКОМ АРХИВУ ПРЕДСТАВЉЕНА ДЕЛАТНОСТ ИНСТИТУТА ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ ИЗ БЕОГРАДА
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Поводом 60 година Института за новију историју Србије из Београда у Међуопштинском историјском архиву у Чачку, у уторак, 16. октобра, предствљена је делатност и из различитих углова осветљен рад ове републичке институције из области науке и културе. Госте и њихове професионалне биографије представила је директорка чачанског Архива Лела Павловић, а о делатности Института су говорили: др Миле Бјелајац, научни саветник и директор, др Радмила Радић, научни саветник, др Слободан Селенић, виши научни сарадник и главни уредник часописа „Токови историје“, до сада је објављено 150 свезака, др Владимир Цветковић, виши научни сарадник, др Наташа Милићевић, научни сарадник и др Милан Пиљак, истраживач сарадниик.
За 60 година, више генерација је прошло кроз ову установу, која данас има око 40 запослених. Из некадашњег простора у Улици кнеза Милоша, преселили су се 1999. године на Трг Николе Пашића због бомбардовања, које је оштетило зграду, уништило имовину и део библиотеке, тако да се последњих 18 година Институт полако опоравља. „Тек сад су успели да оспособе библиотеку и поново се окуће“, каже др Миле Бјелајац, директор Института од фебруара 2015. године.
ТЕМАТСКО ПРЕСТРОЈАВАЊЕ…
Историјски период који обухвата делатност Института за новију историју је од 1918. године до најновијег времена, али кроз различите теме покрива се вертикала од друге половине 19. века, укључујући и рат око Космета и напад на Југославију 1999. године, кризу деведесетих и све оно што је актуелно и што је било јуче, већ је предмет истраживања, у мери у којој се то може, истиче Бјелајац.
Делатност се одвија кроз пројектне циклусе. Институт се средином осамдесетих година од Институа за историју радничког и социјалног покрета, синдиката, историје револуције, НОБ, итд, полако почео престројавати на историју верских институција, личности, и свега онога онога што је понудило време, у коме је почело отварање архивске грађе за поједине сегменте од интереса, а истраживане су и државне институције, министарства, просвета, војска, цивилно војни односи, биографије многих истакнутих личнсти, да би, такође, баштинили историју међународних односа СФРЈ, политику несврстаних.
У Институту раде експерти који говоре по неколико страних језика, укључујући кинески, бурмански, индијски, петоро запослених је докторирало на престижним универзитетима у свету, готово сви сарадници су били инострани стипендисти, дакле, постоји мећународно искуство, као и међуинституционална сарадња, популарно речено, добра умреженост са Институтом Руске академије наука за словенске студије, са Институтом у Љубљани, разним центрима за историју југоисточне Европе у Немачкој, Француској, Британији, а сарадници овог Института присутни су као гостујући предавачи, укључујући и Бјелајца, у САД, Немачкој, Британији, Канади.
ПРЕИСПИТИВАЊЕ КОНТРОВЕРЗИ
-Бавимо се такође једним комплексом, који зовемо преиспитивање контроверзи о распаду Југославије. Данас је било речи и о томе које су тенденције некада биле у раду Института када је реч о историји Другог светског рата, а које су сада, из неких нових углова, у светлу неких идеолошких смена омогућиле дијалог. Али опет, нисмо себе довелy у ситуацију да једну интерпретацију заменимо апсолутно другом, то је један балансиран приступ. Такође, поводом сто година од Првог светског рата, бавили смо се контроверзама о улози Србије 1914. године, и великом дебатом која је била у свету око улоге Србије као узрока Великог рата, у којој смо, такође, имали учешће. Нашим радовима, који су примарно објављивани на страним језицима смо негде убацили неко зрно сумње, и на крају крајева, помогли колегама у Немачкој и Аустрији, на пример, па и Мађарској, који су присталице оне старе школе Фрица Фишера, који је шездесетих година утврдио примарну одговорност Немачке, а потом Аустроугарске за отпочињање Првог светског рата. Дакле, Србија је само искоришћена као повод. Ја сам објавио једну књигу “1914 – 2014, зашто ревизија”, допуњено издање, које је преведено у Русији и сад је то универзитетски уxбеник. То је резултирало неким текстовима и на немачком и енглеском језику, у зборницима радова са међународних скупова у свету и код нас, тако да то има одјека у академској заједници. Али, постоје књиге Кристофера Кларка, које су биле, изгледа, државни пројекат саме Немачке, ради ревизије Немачке између два светска рата, укратко, истом методологијом. То наравно, аргументима струке може да се побија и побијало се, али не може нико да побија један тираж, који је само у Немачкој продат у 500.000 примерака, а продавао се на трафикама, аеродромима, у самопослугама, промовисало се на телевизији, на немачком говорном пдручју у Швајцарској, Аустрији, Немачкој. Дакле, без обзира на академске одговоре, који су то доводили у питање, направљено је једно популарно јавно мњење, против кога не знам колико можемо, али важно је да ми учествујемо и кроз снабдевање студентске популације на светским универзитетима, оним што јесте наука о томе, и тиме, на неки начин, скидамо стигму са Србије. Једнако је тако са преиспитивањем контроверзи око узрока распада Југославије – наводи др Миле Бјелајац.
Стручњаци Института учествовали су у неким међународним пројектима који су били етаблирани почетком 2000. године. Није једноставно кад долазите из земље која је под стигмом, пласирати и најбоље аргументе, али је потребно, због будућих студената, можда ће негде дати плода, јасно је да не може преокренути оно што је била медијска сатнизација деведесетих година, и посебно после 1999. године и посебно промовисањем Хашког трибунала, истиче Бјелајац.
АПЕЛ ИЗ 1932, ПРЕКО „ЧАЧАНСКОГ ГЛАСА“
– Пошто сте из „Чачанског гласа“подесећам да у биографији генерала Душана Трифуновића, који је био министар војни измећу два светска рата и начелник Штаба комбиноване дивизије у Церској бици и другим, значи, човек са прве линије фронта, он је написао већ 1932. године у „Чачанском гласу“ један далековиди текст који се зове „Надвијају се мутни облаци“. Из онога што се почело дешавати у Немачкој тих година, повлачење Немачке са Конференције о разоружању и најава поновног реванша, он је преко листа „Чачански глас“ упутио апел српској јавности да буде на опрезу да мир није гарантован и да можда идемо у сусрет новом рату. Тешко је рећи колико је тај текст имао одјека, кад пратите војну грађу, онда се види да је војни врх и те како покушавао да припреми земљу и политички, и војно, и материјално. Међутим, поклопило се то време са временом велике економске кризе, требало је сачекати 1936. годину да се мало земља економски опорави, па да се онда настави крупнијим корацима, али већ је било касно. Цела ова победничка Европа из 1918. је негде, закаснила у односу на Немачку, која је почела да припрема реванш већ одмах, 1920. године, дакле, једва годину дана после потписивања Версајског уговора. Припремала је и оружано, материјално и морално, инсистирајући да је Немачка неправедно оптужена да је одговорна за избијање Првог светског рата. Тако да су те нове млађе генеравије Немаца похрлиле у нови рат, док нису дочекале да изгубе и тај рат. Али, као што видимо, било је увек тих далековидих појединаца који су говорили да док је човечанства није гарантован мир, јер, то је људска природа, то је у природи полтике, и сви који се понадају да је мир трајна категорија, биће губитници, а то се видело и на Балкану деведесетих година. Не смемо да заборавимо никада да је једно хтети и желети, а да је реалност нешто сасвим друго.Дакле, вредело је читати „Чачански глас“ и све оне који су доносили упозорења и шездесетих и седамдесетих, чак и осамдесетих година на простору бивше Југославије, која била нису уважавана, а ипак смо се наместили, да би неко доказивао кредибилитет силе, јер је нови поредак, поново видео Србију, као земљу која се супротставља, исто као и некад… – истакао је директор Института за новију историју др Миле Бјелајац.
(Цео текст у најновијем „Гласу“)
