МИСИЈА КОЈА ТРАЈЕ – ЧЕТИРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ ДОМА КУЛТУРЕ (6)
МАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ
Историју Дома културе током 45 година стварали су мали велики људи, многи од њих су нас прерано напустили. Ово је прича о њима
Пише: Душан Даријевић
У Монографији „Дом културе Чачак – 40 година“, објављеној 2014, постоји податак да је у овој установи на разним пословима радило укупно 156 људи. Неки од њих провели су ту само једну или неколико година, а неки су часно дочекали и пензију. Нажалост, велики је број радника Дома културе који су нас прерано напустили. Без обзира на радно место и број година које су провели у Дому културе, многи су остали у трајном сећању Чачана. Време брише све границе и разлике, памте се имена и надимци и за многе Чачане је довољно кад се помене Дом културе да се сете: Црног, Груја, Преда, Миленка, Бранке Малтез, Џаје, али и Раденка, Милуна, Пера возача, Мома ложача и многих других, портира, помоћних радника, техничара. Памте се и они који су својим радом обележили један период Дома културе, али су га због пензије или из личних разлога напустили.
Догађаји се временом и заборављају, али се људи памте, или би сећање на њих бар требало да буде трајно.
Дугогодишњи директор Дома културе Милијан Милошевић Црни, запамћен је као одличан организатор и неко ко је дугим стрпљивим и преданим радом, уз добре сараднике, стварао углед Дома културе у јавности.
Много шта што је настало у оквиру Дома културе је временом пало у заборав, али часопис за књижевност, уметност и културу „Градац“ је прославио широм бивше Југославије и издавача и постао препознатљив културни бренд Чачка. Од настанка часописа 1974. године, члан редакције и њен секретар је тада двадесетчетворогодишњи песник Бранко Кукић у кога је Милијан Милошевић имао пуно поверење. Након пет година постојања часописа, Кукић постаје уредник „Градца“. Од 1979. почиње златно доба овог часописа, који у југословенску културу тог времена уноси неке нове теме, попут езотерије, мистике, религије, које су биле тада стране и у доброј мери неприхватљиве за идеологијом обележено друштво у коме смо живели. Није нимало лако било Црном као главном одговорном лицу и Бранку Кукићу да пред разним партијским и другим форумима бране уређивачку политику часописа „Градац“. Упорност и одлучност су се исплатиле, „Градац“ је постао трајна културна вредност, а њен уредник, песник, ликовни критичар и есејиста, постаје једно од најзначајнијих имена српске културе. У Дому културе Кукић је остао до 1997. године, а издавач „Градца“, поред Дома културе постаје и Уметничко друштво „Градац“. Члан редакције био је и Миленко Пајић, свестрани уметник, најпрепознатљивији по свом књижевном раду, пријатељ и сарадник Кукића. Радник Дома културе Миленко Пајић постаје као уредник Драмског програма 1997. године, а био је и уредник часописа АРТ 032 од 16. броја. Нажалост, и он је само један од многих запослених у Дому културе, који нас је напустио прерано, преминуо је 19. јануара 2015. године.
Један од блиских сарадника Милијана Милошевића, запослен у Дому културе од оснивања, био је Грујица Лазаревић, ликовни уметник и уредник Ликовног програма од 1971. до 1997. године. Грујица је заслужан за оснивање Ликовног салона, изложбеног, галеријског простора Дома културе од 1974. године. Организацијом бројних изложби, преданим педагошким радом са децом и младима у оквиру Ликовног студија Дома културе и својим уметничким радом, Грујица Лазаревић је оставио трајни траг, не само у Дому културе, већ и у култури Чачка, Србије и некадашње Југославије. У свести Чачана, остао је запамћен по урођеној отмености и осмеху. Једно од препознатљивих лица из Дома културе. У заслужену пензију одлази 1997. године. На месту уредника Ликовног програма успешно га је заменила Весна Петровић. Уметник, сликар акварелиста Грујица Лазаревић преминуо је 19. јуна 2003. године.
Књижевни програм Дома културе дуги низ година обележио је Бранко Кукић и часопис „Градац“. Од 1997, под окриље Дома културе прелази Књижевни клуб „Драгослав Грбић“. Секретар Књижевног клуба је била песникиња Бранка Малтез, изузетно драгоцена особа за чачанску културу, бритког ума, развијеног критичког става према стању у друштву и уметности, у суштини велико дете племените душе. Залагала се за отварање књижаре у Дому културе. На кратко је била и уредник часописа АРТ 032. Нажалост, брзо је „сагорела“, преминула је 1999. године.
У историју Дома културе златним словима је уписано и постојање Омладинског мешовитог хора „3. децембар“, касније Градскг хора „Стеван Мокрањац“. Диригент је био Предраг Перуничић, родом из Слатине. У Чачак долази 1983. године из Новог Пазара, отвара хорску радионицу и набавља све што је потребно једном хору: музичке инструменте, костиме, техничке ствари. Свој први наступ на сцени Дома културе хор је имао 3. децембра 1983. Убрзо, већ наредне године, хор је у Чачак са републичког такмичења хорова у Новом Пазару донео Златну плакету. Традиција се очувала до 1990. На Југословенском фестивалу хорова у Цељу 1985, хор за свој наступ добија Сребрну плакету. Исте године за београдски ПГП снима лонгплеј плочу, реткост у то време. Нижу се наступи у Неготину, Ваљеву, Бугарској. У јесен 1985, Перуничић оснива и Мешовити хор, који добија име „Стеван Мокрањац“. Убрзо, спајањем Омладинског и Мешовитог хора настаје велики хор од сто педесет чласнова. Диригент Предраг Перуничић, препознатљива фигура, проћелав, увек огрнут капутом, страстан пушач са обавезном муштиклом, извршио је пресудни утицај на многе младе певаче да заволе хорско певање, а на браћу Ратка и Радишу Теофиловић да им музика буде и животно опредељење. Никада нису пропустили прилику да у бројним интервјуима помену свог првог учитеља и човека који је на њих имао значајан утицај у музичком формирању Предрага Преда Перуничића. Нажалост, и Предраг Перуничић прерано заувек одлази, преминуо је 1990, а на његово место наредне године долази диригент из СССР-а Абдувахид Кадиров, који се са породицом сели у Канаду 1994. године.
Дом културе, као ни друге институције, не могу се замислити без својих портира које срећемо на самом уласку у зграду, као и људе запослене у билетарници. Они су увек и огледало куће у којој раде. У историји Дома културе, један човек, портир и ватрогасац, који није дуго радио у овој установи (1973 – 1979), трајно се уселио у срца Чачана. То је Раденко Симеуновић. Човек маркантног стаса (висок 195 цм, тежак 120 килограма) и невероватне физичке снаге, а меког срца. Раденко је остао упамћен као неко ко је могао са сваким да успостави контак, у комуникацији је био непосредан, једноставан и искрен. Многи су га звали Chief или Магила, по симпатичном лику из цртаног филма. У Чачку се и дан данас причају легенде о његовој физичкој снази. Да је могао сам на пети спрат да изнесе шпорет, или да за опкладу ишчупа закључана врата на „пеглици“ – једним потезом. Волео је уметност на свој начин, друштво и кафану. Многи тадашњи клинци су запамтили да их је Раденко пропуштао и без карте на диско вечери, позоришне представе, филмове, наравно, не увек. Из Дома културе 1979. године Раденко прелази у „Чачак филм“, на место портира у биоскопу „Сутјеска“. Нажалост, овог снажног човека великог срца убрзо је сломила болест, тешко је оболео 1986, а умире 1994. године.
Многи су запамтили и Раденкове „наследнике“ у Дому културе: Милуна Илића, Мића Виторовића и Васа Јаковљевића. Они су били другачијег сензибилитета, али су остали у сећању посетилаца Дома културе, дочекали су и заслужену пензију, Милун Илић је преминуо пре неколико година.
Без свих ових људи који су стварали историју једне значајне институције и многих других који заслужују трајно сећање, Дом културе би био само празна љуштура.
(Наставиће се)
