БАБИЦА, СИНОНИМ ЗА НОВИ ЖИВОТ, ЉУБАВ, РАДОСТ…
Занимање бабице је старо колико и човек и упркос савременој медицини, њена улога у животу сваке породиље увек ће бити незаменљива. Овај позив подразумева, не само велику одговорност и стрепњу, већ и хуманост и љубав према рађању новог бића. Бабица брине о жени пре, током и после порођаја, негује бебу и пружа подршку мајци и њеној породици. На предлог једне наше верне читатељке потражили смо Љубинку Луковић, бабицу у пензији, која је током свог радног века помогла да на свет дође хиљаде и хиљаде беба. Недавно, 21. августа, прославила је 80. рођендан, али на њеној енергији, позитивном духу и животном елану могу јој позавидети и многи млади људи.
ХИЉАДЕ БЕБА И ПОНЕКО ПРИЈАТЕЉСТВО
Љубинка Луковић је завршила двогодишњу школу за бабице у Нишу, “о трошку државе”. Родитељи су јој били сиромашни, радио је само отац, а издржавали су три ћерке.
– Била сам у Интернату две године. Поред часова у школи, пре подне и ноћу сам били на пракси у Болници, где сам радила са осталим бабицама. Ту сам стекла прва искуства. По завршетку ниже бабичке школе дошла сам у Чачак. И тада је било тешко да се запосли, али захваљујући пријатељима успела сам да заснујем радни однос у Болници. Радила сам годину и по дана, па сам се удала. Заправо три месеца сам провела у Лучанима, јер је једна колегиница, Словенка отишла у пензију. Ту сам упознала мог мужа и са њим се виђала кријући се од родитеља. После тога смо отишли у Риђицу, код Сомбора, где је супруг добио посао као пољопривредни техничар и тамо смо живели две и по године. Када сам остала у другом стању, одлучила сам да се вратим у Чачак и овде породим. Међутим, убрзо сам се развела и после порођаја поново запослила у чачанској Болници, у Породилишту, где сам радила 29 година, а последњих десет година радног века провела сам у Дому здравља, такође као бабица. Углавном, почела сам да радим 15. јуна 1957, а у пензију сам отишла 31. децембра 1990. године – започиње причу Чачанка Љубинка Луковић.
Касније је уписала средњу медицинску школу, акушерски смер, али занимљиво је да је 12. дан по завршеном дипломском испиту добила решење да јој се нижа бабичка школа признаје као средња.
– Све четири године сам ишла у школу са децом узраста од 13 до 15 година, сваки дан од два до осам сати. Замислите мој живот, посао, школа, деца, кућа… Поштовала сам своје радно место и истовремено бринула о породици, муж је био нон-стоп на терену, а ја сам била и мајка, и отац, и бабица, и службеница… Али, ниједном нисам помислила да напустим школу, чак ни по цену развода – каже наша саговорница.
Сећа се да је на почетку радног века, у прве две године, у велику свеску уписивала име сваке породиље, шта је родила, мушко или женско дете, одакле је, све док није исписала више од 2.000 порођаја. За 29 година помогла је да на свет дође на хиљаде беба.
– Све сам сама радила око породиље, а ако је био тежак порођај слала сам кола по гинеколога. Свега је било, и бриге, и радости, и суза…, некада су ме грдили, а некада хвалили. Касније су и доктори морали да присуствују порођају. Била сам врло пажљива према породиљама, некада и строга, али углавном као мајка са децом. Дешавало се да нам јаве да из неког села долази породиља на запрежним колима, која нису могла да уђу у круг Болнице. Болничарка и ја смо је са носилима чекали испред Болнице да би је донеле до Породилишта. Увек сам покушавала да смирим породиљу, која је углавном била уплашена и под боловима. Од када је уведем у Породилиште нисам се одвајала од ње, прегледам је, тешим, молим да дише, дајем јој савете како да се понаша за време порођаја. Поједине су биле дивне, а поједине веома незахвалне за сарадњу… Памтим једну дивну госпођу која је имала 21 годину кад се породила. После два дана од порођаја дошла је код мене са мужем и свекрвом и донела ми једну слику, коју и данас чувам као успомену. Иначе, ретко кад смо добијали бакшиш за који смо могли да купимо углавном основне намирнице – сећа се госпођа Љуба.
Наша саговорница се увек трудила да смири и саветује уплашене, поготову младе мајке. Често је после порођаја остајала у контакту са породиљама и помагала им да се што лакше прилагоде новој животној улози.
– Често сам ишла да купам децу породиљама из Чачка. Са некима сам се дружила до последњег дана мог радног века. Од када сам отишла у пензију, многе жене које сам породила или њихове мајке ми још увек упућују речи захвалности када ме сретну у граду, у продавници, на улици… Лепо је чути да вас неко хвали… Али, живимо у друштву у коме све брзо пада у заборав, као да никада нисмо ни радиле… – констатује бабица Љуба.
У њено време, како каже, било је много, много теже, у смени су биле само бабица и болничарка, требало је припремити породиљу и породити је. Данас је и мање порођаја него некада, за 24 или 48 сати роде се једна или две бебе. Људи су, наглашава, некада били саосећајњи, пажљивији, више помагали једни другима него данас. Ипак, наша саговорница никада није зажалила што је изабрала ову професију, јер у тих неколико минута порођаја, бабица је део најлепших, али и тешких момената, рађања новог живота, љубави, радости, среће, бола, а понекад и нових пријатељстава.
– Једна моја познаница је дошла на порођај, али нисам ни сањала да је дете толико велико. Родила је дечака од пет и по килограма. Када сам јој донела дете да га пољуби, рекла сам јој да ћу му купити ђачку торбу, па да га одмах упише у школу. Касније смо постале велике пријатељице.
262727
КАО СУНЦЕ КОЈЕ СЕ РАЂА
Да је увек била лепа, педантна, са уредном фризуром, али изнад свега радна и вредна, потврђује њена некадашња цимерка и колегиница, а данас пријатељица Рада Јоровић, која ће 31. октобра такође напунити 80 година.
– Љуба је била мој велики друг, радиле смо заједно у Болници, па сам ја прешла у Службу цитологије у Дом здравља. Становале смо заједно, дружиле се, биле смо као сестре. Увек су нас васпитавали да будемо добре, вредне, поштоване. Ја сам била ћутљива, много сам плакала, болела ме је неправда, а Љуба ме је тешила и саветовала као сестра. И данас смо велике пријатељице. Наш посао је врло деликатан. Некада је бабица била битна, као данас лекар. Наравно, и данас су бабице веома важне, јер оне гледају у главицу, као у сунце које се рађа и помажу жени да се што лакше породи. Било је пуно доживљаја, лепих момената, али и тешких тренутака. Оца нисам запамтила, мајка је подизала троје деце. Било ми је жао мајке и желела сам некако да јој помогнем кад одрастем, а онда и осталим женама, и због тога сам и постала медицински радник – прича са сетом Рада Јоровић.
У Пожеги је завршила Гимназију, а потом се за бабицу школовала у Сарајеву, где је неколико месеци радила у Породилишту, па прешла у Лабораторију за цитологију. У чачанском Породилишту је радила од 1959. до 1965. године. Како каже, порођаја за причу је било на хиљаде, памти Ромкињу која се три дана порађала:
– Имала је тежак и тужан порођај… Било је и карличних порођаја, који су врло рискантни… Али, увек сам била сигурна у себе… Никада се нисам плашила, увек сам мислила добро…
Занимљиво је да су ћерке Љубе и Раде, Наташа и Катарина, такође здравствени радници и пријатељице. Наташа Луковић, лабораторијски техничар за хематоцитолошке анализе, по завршеној школи у Београду, вратила се у Чачак и после паузе од пет месеци запослила у лабораторији, где ради већ 36 година.
– Мајка ми је била здравствени радник, мало ме је то “кочило”, говорили би “ћерка Љубе бабице”. У почетку нисам баш била одушевљена својим послом, пошто сам желела да упишем ПТТ школу, али сам касније заволела ову професију. Почела сам да радим у Дому здравља, а неко време сам провела и у Медецини рада. Волим свој посао, вероватно и због тога што пуно радим са малишанима, тек рођеним бебама, као и са децом са посебним потребама. Посао јесте стресан и одговоран. Не само деца, већ су и одрасли различитих нарави, поједини су чак и агресивни, али са лепом речи све се лепо заврши. Заправо, како се поставите према људима, тако вас и прихватају – наглашава Наташа Луковић.
Катарина Јоровић, лабораторијски техничар за биохемијске анализе, такође је кренула мајчиним стопама, а и њен брат Илија је здравствени радник, радиолошки техничар.
– Родитељи су нам увек давали смернице. Ја сам од малена волела медицину, јер смо брат и ја од маме чули 1.001 причу из здравства, и лепих, и ружних. Највећа награда у нашем послу су осмех и лепа реч људи којима сте помогли.
Ове хумане жене, мајке и ћерке, поделиле су са нама обичне, топле људске приче, без икакве жеље да величају своју улогу и пожртвованост, иако су изабрале професију која често захтева да буду и добри психолози и педагози.
Н. Р.
