И он је некада радио у „Чачанском гласу“. Опробао се Александар Радовић, аутор емисије „Крајем наше улице“, на ТВ Галаксија, и у радио новинарству.
– Играо сам фудбал 1962, када ме Лека Обућина замолио да напишем извештај са утакмице. Тако је почело. Тада је „Чачански глас“ био у згради „Хидроградње“, изнад данашњег „Дунав осигурања“. Почео сам да радим и за Радио Чачак, када је отворен 1966. године – каже Александар Радовић.
Некада је у „Гласу“ писао и о старим Чачанима, а и он је један од оних који сваког петка, већ деценијама, купују наш недељник.
– Добијам новине из Краљева, Крагујевца, Ужица… Чини ми се да је „Чачански глас“ један од бољих у Србији, није му потребно много да би био признат. Читам репортаже, политичка, културна дешавања… „Глас“ се опоравио последњих година и то је лист који се радо чита у мојој кући. Многи медији су претрпани информацијама о томе ко је кога убио или шта је ко о коме рекао. „Чачански глас“ и ТВ Галаксија су реални, самостални, нису острашћени – сматра Радовић.
