ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (8): ЧАЧАНСКИ ФИЛМСКИ ЖУРНАЛ

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (8)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

ЧАЧАНСКИ ФИЛМСКИ ЖУРНАЛ

Ових дана приводе се крају радови на згради која се гради на месту бившег биоспа „Сутјеска“. Ту, на углу Карађорђеве улице и Краља Петра, негде сигурно у виртуелном свету, смештена су бројна сећања и успомене многих Чачана, када су биоскопи имали значајно место и улогу у друштвеном животу сваке вароши. Пре рата у хотелу „Крен“, данас хотел „Београду“ биле су биоскопске пројекције, а дуго до адаптације хотела, чувани су и неки од филмских плаката из тог времена, постојао је, наравно, у „Циганмали“ и биоскоп „Праг“, који је након Другог светског рата постао део „Чачак филма“ – друштвеног предузећа за прказивање филмова. У склопу „Чачак филма“ била је и „Сутјеска“, биоскоп настао након рата у згради која је изграђена тридесетих година прошлог века и имала сасвим другачију намену. Касније, на самом почетку ’70-их, филмови су се приказивали и у великој сали Дома културе. Опрема, смештена,у кабину кинооператера, била је власнишво „Чачак филма“, а уговором између овог предузећа и Дома културе били су реализовани њихови међусобни односи. Из времена које памти генерација рођених ’60-их, а и оних нешто старијих, биоскопи „Сутјеска“ и „Праг“, имали су редовне термине за приказивање, од 16, 18 и 20 часова, матине понекад од 10, а нешто касније и по потреби и термини од 22 часа.

Дом културе, који су опслуживали кинооператери „Чачак филма“, имао је своје стандардне термине од 18 и 20 часова. Лети, кад престају да се приказују филмови у „Прагу“ и Дому културе, радила је летња башта биоскопа „Сутјеска“. На том месту је данас стамбено-пословни простор. Врло је брзо успостављен некакав ред у репертоару и знало се шта где може да се погледа, у „Сутјесци“ редован биоскопски репертоар, филмови А и Б продукције, домаћи, обавезна је била током лета Ревија филмова са Филмског фестивала у Пули, некад су филмови приказивани у башти, а некад у сали. Ревија је касније премештена у Дом културе, али пракса је била редована све до распада Југославије. Седамдесетих су филмови стизали са ФЕСТ-а, у оквиру њихове ревије по другим градовима. Приказивани су у „Сутјесци“ и у „Дому културе“. Биоскоп „Праг“ је био резервисан за лакше жанрове, некад популарне „каубојце“, филмове о Тарзану, а знатно касније то је био „рај“ за оне који су уживали у филмовима за „одрасле“, данским и шведским еротским продуктима, све до чувеног серијала о „Емануели“. Изузетно популарни у своје време су били и тзв. карате филмови, пре свега они са чувеним Брус Лијем у главној улози, а касније са разним Карате Кидовима и другим, мање атрактивним јунацима борилачких вештина. Многи моји вршњасци су имали нунчаке, домаће производње, оружје од две дрвене палице, повезане кратким ланцем, којим је Брус Ли „таманио“ своје непријатеље. Филмови, чије је плакате красила жуто-црвена трачица са упозорењем да то нису филмови за млађе од 18 година, попут „Царства чула“ и Бертолучијевог „Последњег танга у Паризу“, били су прави мамац за оне који су прву праву информцију о сексу, а да нису „ловачке“ приче вршњака, стицали кроз еротске, а касније и порно филмове који су били доступни и у биоскопима. Један посебан жанр је тада био веома омиљен код млађих, тзв. „тинејџ филмови“ попут „Перач прозора“, који је био комбинција хумора и еротике кроз догодовштине тинејџера. Наравно, у популарне филмове спадали су и они са Бад Спенсером и Теренс Хилом. Ауторски и уметнички филмови били су за Дом културе, старију и озбиљнију публику, филмови Дејвида Лина „Доктор Живаго“, „Рајанова кћи“, чувена четворочасовна холивудска сага „Прохујало са вихором“, Ћиминов „Ловац на јелене“, који се приказивао сваке године и то негде у јуну, све док му не истекне лиценца, као и за филмови „Лет изнад кукавичјег гнезда“, „Томy“, „Таксиста“, Кум“, „Амадеус“, „Апокалипса данас“, „Парис – Тексас“…

ТАПКАРОШИ

Тапкароши су били обавезна пропратна појава за све филмове за које са тражила карта више. Хватала их је милиција, као Цане милицијац Перу Трту у „Специјалном васпитању“ , али они су се увек враћали. За све време, колико памти генерација рођених ’60-их, биоскоп „Сутјеска“ једва да је једном реновиран. Седишта су се мењала, скај на њим је лако и често уништаван опушцима од цигарета, перорезима. У салу су се могле унети семенке, које су некад и у потпуности покривале под након пројекција, као и кокице, које су се могле купти у бифеу биоскопа, као и остале грицкалице, наравно уз сок и пиво. Све се то уносило у салу, лево и десно од улаза неко време су постојале ложе, које су омогућавале нешто интимнију атмосферу, због преграда које су постојале између и због издвојености од остатка сале. Једино већи комотитет, наравно, пружао је балкон. Пројекције су угланом биле препуне гледалаца. Било је шерета, попут мог некадашњег комшије Ћогија, који су својим упадицама „бојили“ атмосферу, што је било посебно од значаја кад је филм био досадан. Било је и оних мање духовитих који су само сметали. „Биоскоп „Праг“ је имао своју атмосферу, велике ђевреке, сладолед у чаши, посластичарницу која је радила пре реновирања, половином ’70-их, кад су избачене дрвене столице и замењен олајисан под. Остаје сећање и на дрвене столице у башти, поглед са балкона, а и на концерте који су у том простору организовани много касније, кад биоскоп више није функционисао.

ПОПУЛАРНИ ЖАНРОВИ

Поред већ поменутих филмова, радо су се гледали и остали жанрови, некад популарни, попут домаћег ратног филма (одласци са школом, кад читава сала навија за „позитивце“), комедија и фимова страве и ужаса. Један од најбољих домаћих филмова „Ко то тамо пева“, који је је, након Пуле, својевремено приказан у башти „Сутјеске“, рецимо није пратио грохотан смех. Тај филм је тек касније стекао свој култни статус. Хорор филмови, „Истеривач ђавола“, „Петак 13“, „Предсказање“, „Кери“, су у време своје највеће популарности изазивали пажњу и по томе што је било случајева да због грозних сцена некоме позли, тако да није било ретко да дежурају и кола хитне помоћи. Ништа необично није било и да се неком дигне коса на глави током пројекције, страх је чудо. Временом и у време видео касета и пиратерије и наше биоскопе је напустила публика, а било је више него тужно, кад се једва искупи пет филмофила да одгледа филм. Урушавање биоскопа се наставило све до рушења „Сутјеске“. Остале су једина успомене на нека срећнија времена.