ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (7)
Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.
ЛЕТЊА ЗАБАВА
Носталгија за прохујалим временима је чудо, и у сећању, индивидуалном и колективном памћењу ствара многе корективе. Извесно ретуширање, улепшавање догађаја и накнадна памет су некако пратеће појаве свих наших сећања на прошлост. Једноставно, такав смо народ, волимо све некако да ушушкамо, улепшамо и направимо бољим и вреднијим него што је стварно било. А ко зна, можда је и било све лепше, можда је само живот данас поружнео, можда више него што се икад могло замислити.
БОЉА ПРОШЛОСТ
Свако ко данас у Чачку, Србији, говори о „социјалистичкој“ прошлости, односно о времену ’60-их, ’70-их и ’80-их година прошлог века, говори о тим временима, као о „златном добу“, а она то сигурно и јесу била за многе. Време безбрижности, кад се причало да су сви имали, а не као данас, само неки, наравно да се у сећању „фризира“ и улепшава, али и има посебну драж након свега. Сви наши сокаци су лепши и уреднији, ми смо сви одреда бољи људи него што смо данас, а сво зло, које нас је касније задесило, као да је од ниоткуд дошло. Заборављају се узроци, стварно стање, а о прошлости највише воле да говоре они који је и нису проживели у одређеном времену. Оно што сигурно остаје то је чињеница да се Чачак у годинама свог просперитета убрзано мењао споља, остаци прошлости, они спољни нагло су нестајали, из сећања је почео да бледи изглед негдашње вароши, која је на самом крају рата, 1945. године, имала једва 11.000 становника. Тај број се за двадесет наредних година удвостручио, а раст становништва, због миграција са села у град и потреба индустрије, која се ширила, стално је растао. У малу варош, стигле су нове навике и обичаји са придошлицама. Мењао се живот на улицама, у кафанама и лети на плажама.
ОД КОРЗОА ДО „РУПЕ“
У тој некој „митској“ прошлости града све је било некако веће и светлије. Генерације, рођене током Другог рата и касних ’40-их, памте корзо, односно Градско шеталиште, како га и данас најчешће зову, а руку на срце, то је и буквалан превод некад одомаћене француске речи за главну улицу, која је старијима било главно место за изласке, шетњу, „кибицовање“ током летњих месеци давних шездесетих. То је било време кад су „племићи“ – староседеоци, имали своју страну улице и своја места окупљања дуж корзоа, улице која је у сећањима некако и дужа и светлија, али још многи памте стари изглед улице од продавнице „Вартекс“, на самом почетку, са леве стране и чувене „Наме“, са десне стране улице. Некад, дрворед са леве стране и чувена посластичарница „Турист“, „Пеливан“ и наравно Угринова посластичарница, последња у низу, чувено варошко окупљалиште за „племиће“, уз жито са шлагом и квалитетан сладолед у порцији и изврсне колаче. Нема Чачанина који не памти чувену „Зеленгору“, култну кафаницу са олајисаним подом и мало је рећи грозним клозетом, али сви се сећају чувених лепиња са кајмаком, тачније, половине лепиње са кајмаком, са и без ћевапа, чувених гирица и још чувенијег пива у криглама. Долазило се са црвеним „Моравиним“ боновима, које су многи наши родитељи добијали у својим фирмама за топли оброк, а ми их трошили при изласцима у град, кад се пре „диска“, у Дому културе, ишло на по криглу и пола лепиње.
У летње дане и пре окупљања на тргу, по изградњи Дома културе, корзоом се шеталао лети нон – стоп у вечерње сате. Била је то и прилика за родитеље многих од нас да остваре оне фаталне сусрете. Кад се данас помене корзо, не можемо да заборавимо ни просторије Шах клуба, једно потпуно, по изгледу, неугледно место, које је привлачило све оне који су волели ову древну игру. Са леве стране се скретало ка „Башти 1. мај“, где је радила чувена томбола, али нажалост и где су се гласно чули звуци „музике“, која ће у ’90-им све подредити себи… Наравно, не може се заборавити ни кројачки салон „Вито“, за све оне који су некад желели да се обуку по последњој моди, уз квалитетне материјале и модерне кројеве мајстор Вита. Некадашњи хотел „Крен“, а након Другог светског рата „ХБ“, односно хотел „Београд“, био је окупљалиште старијих Чачана, који су на миру и уз кафицу могли да евоцирају своје успомене на негдашњу варош. Оно што је у мом сећању остало живо, то је да сам на овом месту виђао многе познате, а трајно у свест су ми се урезали Кинђе и Пимпек, односно Мирза Делибашић и Даворин Поповић, који су на једном гостовању сарајевске „Босне“ у Чачку и пре утакмице са братским клубом КК „Борац“, чекали уз флашу вискија Радмила Мишовића да им се придружи, који их је вероватно чекао у „Бункеру“. Тих сусрета са познатима на корзоу је било пуно, а готово митске и нестварне су и многе приче о чувеном глумцу Зорану Радмиловићу, који је приликом сваког гостовања Атељеа „212“ радо свраћао пре представе у „Зеленгору“, на по чашицу, најчешће у друштву Слободана Алигрудића. Корзо, као место окупљања младих је током ’70-их и дугогодишње изградње трга и Дома културе, када је нестало готово пола града, да би настао грандиозни пројекат, дело Загребчанина, архитекте Луја Шверера, престао то да буде. Градски трг, као главно окупљалиште младих ’70- их, деценију касније заменило је „блејање“ испред популарних кафића у Љубићској улици, „Астерикс“ и „Камел“, а касније и испред и у „Рупи“, у другој половини осамдесетих, кад су се због „Рупе“, али и нових робних кућа, нестали и готово последњи остаци старе вароши са Креновом старом пиваром, „Баштом 1. мај“, а касније са „Зеленгором“, старим јавним купатилом, Шах клубом.
ИЗЛАСЦИ до 22:00
Дуго је требало да нестане стари предратни трг и све оно што је било на њему, низ радњи и радњица, кућа и кућерака и уступи место новим објектима, грађеним без пуно маште, најчешће и нефункционалним, што се убрзо открило, али то је нека друга прича. Млади су радо прихватили трг и окупљања на њему пре почетка друге смене и након прве смене у чачанским школама, негде између 12 – 13 часова, где сте могли видети сваког школарца ваших година, или нешо старијег, или млађег. Након друге, смене од 18 – 19 часова, било је ново окупљање. Наравно, викендом и пре диска у Дому културе, било је од хиљаду до две хиљаде младих на једном месту. Дружење, познанства, окупљање испред „Фрушке горе“, код продавнице РТБ-а, на степеницама, код „научног одељења“, у чувеној „хипи долини“, иза Дома културе, где су се испијала, тада чувена вина „Цар Лазар“ и „Царица Милица“. Наравно, многи су заборавили да, током касних седамдесетих и готово читаве наредне деценије, током лета, у Чачку није било много тога занимљивог. Диско, док је постојао, радио је до 22 часа, тачније, завршавало се све у Дому културе већ у 21: 50, да би многи стигли на аутобус, који је возио у приградска насеља. Кафане су радиле до 22:00, сем „Ловца“ и хотел „Мораве“, који су радили до 24:00 и где се једино дуже могло остати, али уз „народњаке“.
БУРЕК НА „ШТАЈГИ“
Чувени су били и одласци на „штајгу“, аутобуску станицу, на „Исхранин“ врућ бурек са сиром или месом. Бурек, тада једина храна доступна у ноћним сатима. Сви који су огладнели, након испијања алкохола у кафанама, у парку, или на Морави, долазили су ту. Ако нису на време ужинали „пола лепиње са кајмаком“, или чувени хот дог из „црвене трафике“, са корзоа, или можда са истог места кокице, долазили су, гладни као вукови, на мастан бурек, који је лечио све душевне боли. Врло често на „штајги“ је био могућ и сусрет са позорником Марићем, који је редовно проверавао „ноћне птице“ и бринуо о реду и миру.
ЗЕЛЕНИ АУТОБУС И „ТРИБИНИЦЕ“ НА МОРАВИ
За многе током летњих месеци, кад се, током распуста, имало више времена, алтернатива је био Градски парк, где се окупљала градска „раја“, најчешће они из непосредне близине („Винаре“, бедема и „Кошутњака“), али и из других делова града. Чувене градске фаце тог доба, Поњо, Же, Мачак, Бофин и многи други дружили су се и окупљали са вршњацима, а многе анегдоте прате нашег другара Поња, дугокосог мршавка, увек у „поњовкама“, чувеним плавим крпаним патикама – неко би рекао „тенисице“ домаће производње, марке „Тигар“, са обавезним привеском за кључеве на малом прсту, а зими у кожној „шоферци“. Поња и другаре прате многе легенде и анегдоте, неке стварне, а неке и претеране и „досољене“. Из парка се радо ишло на Мораву на „трибинице“ поред Борчевог стадиона, где се лети знало и да се осване, а онда касније, на гибаницу и чварке у некадашње просторије Кајак клуба ФРА, или код чика Чеде, на јутарњу кафицу код пензионера. Пензионери су имали у другој поливини ’80-их своје место на Морави за домине, карте и окупљање. Тај неугледни, а драги објект поред реке, опслуживао је стари конобар у пензији, чика Чеда. Иначе, на том месту је некад, у шумици иза стадиона, био чувени зелени „коцкарски“ аутобус, где су се окупљали „коцоши“ на по некој партији карата. Легенда каже да је аутобус запалила једна бесна мајка, чији је син дане проводио на том месту, а кући се најчешће враћао без пребијене паре.
Није тајна и рећи да су многе песме чувене групе „ЗА ЈЕДНУ НОЋ“ и њеног творца и оснивача Рашка Јовичића настајале управо на Морави, у хладу топола или на „трибиницама“. Инспирација су била управо дружења на том месту, кад су многи тражили и налазили начин да осмисле своје слободно време током летњих спарних дана и вечери.
Фото: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)
