ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (5)
Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.
ВРЕМЕ СПОРТА И РАЗОНОДЕ
„Недеља поподне, ногометни дан“ – тако је својевремено певао Џони Штулић , уз оно – „недеља поподне, споро протиче“. Недеља је била светиња за социјалистичког радног човека. Продавнице нису радиле, сем до десет сати пре подне, морало се поранити на пијацу и цели целцити дан је радном човеку био на распологању. Могло се са породицом на излет у госте код фамилије и пријатеља, или је вама неко могао доћи, а ишло се и на спортске догађаје. Док су жене марљиво распремале кућу и спремале недељни ручак, очеви су се посвећивали потомству.
НЕДЕЉА ПОПОДНЕ, НОГОМЕТНИ ДАН
Сећам се из детињства да је мој отац безуспешно покушавао да ме заинтересује за ствари које је он неизмерно волео. Био је ватрени навијач ФК „Борац“ и није пропуштао ниједну утакмицу свог вољеног клуба на домаћем терену у Чачку. Ишао је и на нека гостовања у Краљево, Крагујевац и Крушевац, кад се у госте ишло „Слоги“, „Радничком“ или „Напретку“. Наиме, није он волео да путује, заправо није уопште волео да путује, од вожње му је било зло, али се жртвовао за вољени клуб. Отац је поживео 83 године и до пред сам крај живота, све док је могао да хода, пропустио је само две Борчеве утакмице у Чачку, једном је био у болници, а други пут је морао на неку сахрану блиском рођаку. Није одлазио са друштвом у кафану, нити имао других порока, али фудбал и „Борац“ је неизмерно волео. Кад се игра у Чачку, све недељне обавезе је обавио пре подне, да би поподне био искључиво предан фудбалу. У ствари, мој отац Ацо није волео „Борац“ од самог почетка. Наиме, пре Другог светског рата „Борац“ је важио као клуб који је окупљао „комунце“, радничку омладину и симпатизере и чланове КПЈ. Мој ћалац, дете из трговачке куће, ипак је имао симпатије за један други клуб за „Јединство“, ако се добро сећам имена клуба који је окупљао оне који нису били политички јасно опредељени, или су били изразити противници комуниста и њихових идеала.
Причало се да су сукоби навијача ова два клуба били жестоки, након завршене утакмице. После рата је постојала само једна опција, тако да је био сужен избор и ФК „Борац“ је био логична и једина опција. Клуб са Мораве био је дугогодишњи члан Друге савезне лиге, а многи памте чувене квалификације за улазак у Прву лигу, кад „Борац“ није био бољи од свог имењака из Бања Луке. Причало се много годинама о тој утакмици, ал и разне приче о наводној продаји утакмице никад нису биле доказане ни потврђене. Сваки пораз је тражио рационализацију, тако да се многима тада чинила уверљивом прича да је све било намештено. Био сам у време те важне утакмице болестан и нисам јој присуствовао, али дуго се у кући говорило о њој, отац је препричавао сваки детаљ, а његови „саборци“ су се редовно окупљали на „брифингу“ понедељком у радњи „7. јули“ Куршумлија, поред воскарске радње Властимира Трифуновића у Улици др Драгише Мишовића, где је радио.
ДОКТОР ЏЕКИЛ И МИСТЕР ХАЈД
Прекаљеном фудбалском навијачу је било потпуно логично да његов млађи син иде заједно са њим на утакмице. Мене, искрено, фудбал није никад превише, тачније није ме уопште занимао, сем кад су у питању биле сличице фудбалера и грбови фудбалских клубова, које сам страсно сакупљао. Но, очева се није порицала и на фудбал се морало недељом. Више сам волео да суботом одлазим на кошаркашке утакмице сам, или у друштву вршњака, или у пратњи неког старијег. Фудбал ми је увек био незанимљив, сем тих прича о намештању утакмица или о чувеној тучи са навијачима са Косова, 1979. године. Одлазак на утакмице, подразумевао је неке устаљене ритуале мог оца Александра Аца Даријевића, трговца и пословође у продавници конфекције. Увек је за утакмице облачио свечано одело и белу кошуљу, новине су биле редован реквизит, коришћен за седење. Групица верних „Борчевих“ навијача, све одреда озбиљних породичних људи, познаника и пријатеља мог оца, окупљала се, не на оној свечаној трибини, предвиђеној за седење, већ на супротној страни, до „Ловца“. На тој страни су некад биле и старе тополе.
Првих десетак минута ови мирни и рекло би се, сталожени људи, који су долазили сами да се после радне седмице „издувају“ на чистом ваздуху поред реке, или са потомством, деловали су опуштено. Потомство је имало шта и да види. Атмосфера се убрзо „загреавала“. До тог тренутка мирни, озбиљни, породични људи, претварали су се у „фурије“, које су грдиле судије, добацивале гласно, звиждале супарничким играчима, а некад и својим миљеницима. Био сам запрепашћен кад сам видео и да се мој отац, попут других, претвара у нешто што нисам познавао и што ме је на тренутак плашило. Али, тај преображај је трајао кратко, деведесет минута, док је трајала утакмица, а после се све смиривало и враћало у нормалу, као да ништа није ни било. Настављале су се само приче о фудбалу по изласку са стадиона. Задовољно и дуго се говорило, ако се играло добро, а жустро, ако се играло лоше. Озбиљнији коментари ових верних навијача настављали су се понедељком код мог оца у радњи. Мене све то није пуно интересовало, време на утакмицама сам прекраћивао грицкањем семеники, купљеним код чувеног чика Мила Семенке, увек у белом.
У то време, седамдесетих, познати су били браћа Чакаревић, Бато и Ђоко, Илија Петровић, Ћука, голман Аврамовић, Рајевац и многи други које нисам запамтио. Тренер је био чувени Патак, који је становао у нашем комшилуку. Неке од њих је отац познавао, као и бившег фудбалера и чувеног тренера Бију Станковића, са којим је био велики пријатељ. Кад је „Борац“ играо у гостима, слушала се на Радио Београду једна чувена емисија „Време спорта и разоноде“, некад са чувеним спикером Радивојем Марковићем.
ЛЕГЕНДЕ ЧАЧАНСКОГ БОКСА
Кад је отац видео да нисам много заинтересован за фудбал, покушавао је и са другим спортовима и спортским активностима. Недељом су се у „Борчевој“ хали седамдесетих и почетком осамдесетих, одржавали и бокс мечеви. У то време бокс је био популаран спорт, како због Касијус Клеја, односно Мухамеда Алија и његових мечева, тако и због наших Мате Парлова и Марјана Бенеша. Чачак је тад имао у Другој савезној лиги боксерски клуб, а локални боксери, углавном сви из Чачка, били су у то време веома омиљени и популарни. Ринг је био смештен на сред паркета, а некад се у хали окупљало и две до три хиљаде навијача. Популарно навијање уз покличе „Удри га у мензу“, „Разбиј му њокалицу“, орило се сваке друге недеље. Од чачанских боксера, запамтио сам Таља, мени увек симпатичног Кајџу, који је губио скоро сваки меч, али се борио поштено, Њоња, Торомана, Мачка, Милована. Нажалост, бокс није заживео овде на дуге стазе, а од оца сам слушао приче и о претходној инкарнацији боксерског клуба и о тада чувеним боксерима.
ЖЕЛОВЦИ
Поподне недељом су се играле и „Желове“ кошаркашке утакмице. Поред чувеног тренера Прева, дугогодишњег тренера клуба са Железничке станице, памтим и неке од играча: Андроића – популарног Влада Стршља, браћу Шљивић, моје комшије, Сава Ковачевића и Бохињца, Петронијевића, Вучетића, Ранитовића. Те утакмице су имале посебну драж уз ватреног навијача Булута. Једном на утакмици против „Напретка“, кад је Булуту позлило, утакмица је на тренутак прекинута, а сви у хали су били забринути за његово здравље.
Спортски догађаји недељом су углавном служили као вентил радном народу. Инциденти су били ретки, ако се не рачунају немили догађаји са навијачима са Косова, неких већих изгреда у то време није било, а тешко је и могло бити у једној полицијској држави.
Фото: ФБ Историја Чачка (Гор5ан Давидовић)
