ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (25)
ВРЕМЕ ЗАБРАНА И СВАГДАШЊИХ МАЛИХ РАДОСТИ
У својим сећањима Предраг О. Ћурчић, професор српског језика и књижевности чачанске Гимназије у пензији, сећа се да време строгог школског система и забрана за ученике не пролази и у новом, послератном добу. Много шта се променило након рата, али и не и рестриктивна правила за ђаке, који су беспоговорно морали да их поштују, у супротном, били су искључени из школе.
Ђаци су на распусту најдуже могли остати до девет сати увече, а у току школске године до осам. Било је забрањено да се иде на игранке, сем на матине у сали Гимназије, у биоскоп се није могло увече, сем на поподневне пројекције. У позориште се ишло организовано са школом и професор Ћурчић памти добре представе Градског позоришта и сјајне глумце (Милош и Косара Рајчевић, Јожица Мали, Љиљана и Граде Радосављевић, Миле Стојановић). На репертоару су биле“Подвала“, „Краљ Бетајнове“, „Хасанагиница“, класичан репертоар. Играло се на сцени у хотелу „Крен“. Чачак, не само што је до 1956. године имао своје позориште, већ је имао и своје биоскопе и пре, за време и после рата. Пре је био тон биоскоп „Крен“, a за време рата немачки филмови. Хотелијер тадашњи, отац Михаила Митровића, касније чувеног архитекте, био је и власник биоскопа. Михаило и његов брат су били кинооператери. Поподне су се могли гледати филмови Кристине Зедербаум и других. Пред повлачење Немаца из Чачка приказан је и чувени „Барон Минхаузен“ из два дела. Први део је онај кад главни јунак седа на ђуле, али нажалост, другог дела није било. Филм „Олимпијада“, чувене Лени фон Рифенштал је био забрањен за грађанство.
Професор памти када је за време окупације породица његовог школског друга Александра Ристовића, касније познатог песника, исељена из своје куће у Улици краља Петра и додељена им једна соба у Соколани, месту где гостује и путујуће позориште Синише Равасија, глумца рођеног у Чачку. Представе су се играле у сали Соколане, гледаоци су седели на клупама које су у ту постављене. Играла се „Пучина“, Нушићев „Обичан човек“, „Два наредника“, „Ђидо“.
После рата, професор се присећа како су се ђаци, због строгих правила, сналазили да одгледају филмове са репертоара биоскопа. Филм „Пармски, картузијански манастир“ приказивао се из два дела, први у „Сутјесци“, други у „Прагу“. Први део се приказивао последњег дана распуста од пола шест. Ђаци су веровали да, ако отрче до „Прага“, могу стићи и да одгледају други део до фамозних девет сати, кад је почињао „ђачки полицијски час“, забрана изласка за ђаке након девет сати увече за време ферија. Међутим, у сали су затекли пола наставничког већа. Сутрадан у школи је следио и обавезан прекор разредног старешине. Ученици који су примећени да пуше, сами су могли узети исписницу у то време.
ЧАЧАНСКИ СТУДЕНТСКИ КЕРМЕС
Убрзо су дошли и студентски дани и стари професор осећа жал за тим данима, када се и у Чачку осећао студентски живот. Студенти су били носиоци културног и друштвеног живота у својима варошима, а данас нема ни трага ни гласа од тога код нових нараштаја. Чачанске студенте је предводио доктор Бошковић и он је један од твораца студентског кермеса – неке врста коктела, музика, певање, хумор, игранка. Чачански студенти су приређивали кермес. Између осталих, учествовала је Радмила Васовић Бакочевић, Драган Кузмановић, касније члан оркестра Саше Суботе, Драгош Гордић, чувени архитекта, Миле Јовановић, члан београдских оркестара, Јовашевић, диригент, био је руководилац. То су биле праве свечаности у башти „1 мај“. Кермес је гостовао и у Крушевцу, Краљеву, Милановцу…
На те праве свечаности културе и духа долазило се свечано обучен. Један од запаженијих у студентским кермесима је био и др Шушић, врстан афористичр. Те свечаности духа су трајале од 1952 – ’57. године.
Млади су најрадије одлазили у биоскоп, а омиљени филми на репертоару чачанских биоскопа био је „Кратак сусрет“. У „Прагу „су се приказивали руски филмови.“Њих тринаесторица“ и други. Игранке су биле у „Абрашевићу“ и матине у сали Гимназије.
КАФАНА „ТАКОВО“, „ИСТУРЕНО ОДЕЉЕЊЕ“ ГИМНАЗИЈЕ
Након завршених студија, требало је пронаћи посао, следио је повратак у Чачак. У то време радни однос се заснивао на основу конкурса, који је расписиван у јуну. Професор Ћурчић је дипломирао у септембру, у време кад су конкурси прошли, а и рок за војску је прошао. Захваљујући учитељу Милијану Милошевићу, који је радио у Трнави, а касније био дугогодишњи директор Дома културе, професор Ћурчић своје службовање започиње у Трнави. Школа, задруга, дом културе и више готово ништа у близини, сем једне кућице. У то време будући педагози су морали прибавити и уверење о психичком стању. Јесен, посебан амбијент, бицикл, посебна атмосфера са децом жељном знања. Војска је прекинула пре краја школске године, још у априлу, прво службовање.
Након војске, поново конкурс, два слободна места, Гимназија и Основна школа „Вук Караџић“, у згради данашње Економске школе. Драгиша Петровић, тадашњи директор ОШ „Вук Караџић“, а директор Гимназије у време Ћурчићевог школовања, желео је свог ђака за професора. Директор је желео за српски језик и страни језик професоре, за остале предмете добри су били и настасвници, али је и тада у школи већ постојао професорски кадар са високом стручном спремом за већину предмета. Међутим, позив некадашњег разредног, професора Балковоја, био је пресудан да се ипак одабере Гимназија, у којој Предраг О. Ћурчић остаје до пензије. У Гимназији у то време још увек предају Иван и Дана Балковој, Мица Јањић, Милан Миленковић, Мила Миленковић, Нада Пантовић, Михаил Степанович Боровски и Ристо Ристовић. Поред старих, био је и нови кадар, професор филозофије Александар Лале Јовановић.
Касније, професори Гимназије окупљају се и по чачанским кафанама, код Јања Маринца, који је, као „партизановац“, са фотографијама играча омиљеног тима, на захтев „звездаша“, морао да има и фотографије супротног табора. У кафану „Таково“ свраћали су Ацо Икодиновић, Циле, Лале Јовановић и ово место постаје „истурено одељење“ Гимназије. Господствено се улазило у „Таково“, оно је било симбол отмености, кафане и дружења. То није била кафана где се само једе и пије, већ место правог градског духа, од педесетих година до почетка новог, 21. века, где су заједно седеле и млађе и старије колеге.
Сећа се професор Ћурчић да је и однос према директорима, са којима је и био пријтељ, био господствен и са уважавањем, постојао је и професионални и лични однос. Тадашња чачанска Гимназија је била светилиште и ученици који су због ситница били избачени из школе, поштовали су је и уважавали.
ЧАЧАНСКЕ КЊИЖАРЕ
Књижаре у Чачку су одувек била, не само места где су се продавале и пазариле књиге, већ и стецишта културних окупљања, нарочито младих. Ту су се стицала сазнања о литерарним достигнућима и водиле дискусије. Биле су нека врста литерарних кружока. Професор Ћурчић памти књижаре браће Шљивић, Јарослава Павловића, Вуковића и Јовановића. После ослобођења Чачка отворена је књижара „Нолит“, чији је руководилац био чувени Вук Ђуракић, човек кога многи Чачани памте по томе што им је откривао све лепоте које може да пружи књига. Ту славну књижарску традицију је наставио Раде Василић са Просветином књижаром „Бранислав Нушић“, у Дому културе, а данас са књижаром „Речи“. Раде је већ деценијама легенда и симбол књижарства у Чачку.
Сећања о негдашњој вароши и животу навиру и прича причу стиже. Много тога је Чачак имао што данас нема, а пре свега дух људи који су у њему живели и културу живљења у граду какве више нема. Времена када се знао ред и када се поштовао однос професор – ученик, међусобно уважавање колега, незаборавна дружења у чачанским кафанама, којих више нема, развијен културни живот, чији су носиоци млади и кад је било посла за све, давно су за нама, остала су само сећања.
(Наставиће се)
Душан Даријевић
