ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (23)
СЕНКЕ ПРОШЛОСТИ
Сваки град, било у маленој Србији, или било где, широм света, по нечему је познат, препознатљив. Славна прошлост, историјски споменици, бојеви, ратови, славне битке, војсковође, угледници, заслужни за развој неког града или вароши. Све су то нека општа места, а Чачак има још нешто, чиме може да се подичи, што немају на тај начин изражено ни светске метрополе. Чачанке су кроз историју својим хуманитарним радом, антиратним деловањем и активизмом широког спектра оставили трајни белег на историју своје вароши. Не само оне познате, попут славних наших уметница Надежде Петровић и Соње Савић, која је свака у свом времену дала несебичан допринос широј заједници, не само својим уметничким радом, већ и друштвеним активизмом и ширењем свести о значају одржања заједнице у најтежим временима, историјском сећању и памћењу, заштити људскости у нељудским временима. Осим њих, то су радиле и многе друге жене из народа, које су то сматрале својом обавезом и дужношћу. Оне су у ратним, а касније и поратним временима, својим бројним акцијама чувале образ свог рода, бориле се на свој начин против рата и за одржање и напредак своје деце и своје заједнице , али и за очување сећања на оне који су живот изгубили за идеале слободе.
СПОМЕНИК ЧЕТИРИ ВЕРЕ
Велики рат је однео трећину становништва Србије. Жртве су биле огромне и у чачанском крају. Изгинули и помрли учесници су били сахрањивани на два места, Срби на војничком гробљу које се налазило у оквиру варошког, а на такозваном Швапском гробљу су сахрањивани сви остали – војници Централних сила. То Швапско гробље је било у близини болнице. Тако је било, све док се једног дана чачанске госпође нису организовале и формирале 22. октобра 1928. године женску секцију „Удружења резервних официра и ратника – ФИДАК. Предводила их је учитељица Милица Обрадовић, а бориле су се за мир у свету, збрињавање ратника и њихових породица, прослављале важне датуме везане за Велики рат. А онда, једног дана, одлучиле су да је важно пронаћи све гробове обеју страна и да је потребно пренети њихове остатке у једну заједничку гробницу. Тежак и мукотрпан рад као свој крајњи домет и циљ имао је заједничку гробницу у којој је на чачанском гробљу сахрањено 914 војника из петнаест држава. Две трећине су били српски борци, њих шест стотина педесет двоје, а страних војника је било две стотине шездесет двоје. Није лако било скупити ни новац за споменик. Споменик је коштао тадашњих 50.000 динара, а помогло је и Министарство правде. Идејни творац пирамиде од плавог камена, био је чачански инжењер Исидор Јањић. Чачански Италијан – Франческо Бербеља, каменорезац, споменик је саградио од камена из свог мајдана у Јемијској стени и од јабланичког гранита је исклесао обележја четири вере, Давидову звезда, православни и католички крст и муслимански полумесец, као знак сећања на војнике који су били различитих вера и нација, а смрт их је затекла на истом месту у овом нашем, чачанском крају, где им се и налази заједничка вечна кућа.
Сахрањивање посмртних остака завршено је 5. августа 1934. године, уз Бетовенов „Посмртни марш“, а нешто касније, 23. септембра, Чачанке су организовале и свечано откривање споменика. Дошао је и краљев изасланик, свештеници четири конфесије, али није било владике жичког, Николаја Велимировића, који се жестоко супростављао идеји да заједно у гробу леже они који су ратовали једни против других. Чачанске даме нису тако мислиле, њихово женско срце је другачије куцало, другачије осећало, мислиле су да не треба макар у смрти делити оне које је живот поделио. Свештеницима је било ипак дозвољено да опоју заједничко гробно место.
Време је пролазило, дошао је Други светски рат, а немачки нацисти су наредили каменоресцу да уклони полумесец и Давидову звезду. И онда је опет протекло много времена, читавих 66 година, док се опет једна жена, Ирена Келечевић, уметница из Београда, није сетила 2007. године да у оквиру Меморијала Надежде Петровић ревитализује Споменик четири вере и у новом времену у новом веку обнови сећање на једну племениту идеју и антиратну активност чачанских жена, али и да му након свих ратова деведесетих подари и један дубљи, опомињући смисао, универзалност и истинску жељу за помирењем оних који су у животу ратовали једни против других, али их је смрт сјединила и саставила на овом нашем чачанском тлу. Рад је назван „Сенке прошлости“, а Споменик четири вере је остао као залог за будућност и један од најјачих антиратних симбола, који буде наду у човечност и истовремено опомиње да не дозволимо да се зло понови.
МИ МАЈКЕ ЖЕНЕ И СЕСТРЕ, ТРАЖИМО…
Само да рата не буде, то је трајна жеља свих мајки, жена и сестри. Да се зло не пробуди и не одведе све мушко у још једно бесмислено страдање. Али, ђаво никад не мирује. Ново и страшније страдање убрзо је дошао, једва да је прошло двадесет година од Великог рата. Немачка окупација и устанак против окупатора. У чачанском крају мушкарци су се брзо и лако поделили на две стране, брат против брата, син против оца. У почетку две стране су се заједно бориле против Немаца, а онда су се више посветили међусобним разликама и сукобима. Све је слутило на крвави братоубилачки рат, који је однео више жртава него борбе са окупатором. И опет су жене стале у заштиту човештва и својих најмилијих. Кад је најтеже и кад мушкарци својим понашањем доведу до безизлаза и могуће пропасти свих, ту су жене да преузму иницијативу у покушају да направе велики обрт. Како историја каже, након сталних међусобних сукоба две домаће војске, варошанке и варошани Чачка организовали су протест 6. новембра 1941. године у жељи да спрече братоубилачки рат. Натпис „Ми мајке, жене, сестре, тражимо обуставу братоубилачке борбе“ ушао је у историју за сва времена, као чин велике храбрости, хуманости, али и очаја.
КАД ЈЕ ТЕШКО – ЖЕНЕ
И у новијој историји Чачка, част својих најближих и највољенијих, на свој начин браниле су наше суграђанке. У врем
е ’90-их прошлог века, у време распада Југославије, у време ратова, а посебно током бомбардовања’ 99, чачанске жене су се поново, по ко зна који пут, организовале у жељи да зауставе ратно лудило. Антиратне активисткиње Верица Бараћ, Мирјана Херцог, Светлана Ерић, Нада Деспотовић, Гордана Церовић и Ивана Дулић Марковић биле су међу првима који су покренули својеврсни отпор против тадашњег режима, али и сулудог бомбардовања и страдања недужних цивила. Њихова борба била је тешка и упорна. Није било лако у једној традиционалној патријахалној средини, у којој је ратнички дух био питање части, устати против рата и насиља. По свему ове даме су се разликовале, али у оном најважнијем су биле једно – да се зло победи, да завлада мир и да се коначно крене путем п
росперитета и развоја, а не бесмисленог ратовања против свих и сваког. Када су завладали „мир“ и „слобода“ нестало је тог јединства и заједништва и свака од ових изузетних жена је кренула својим путем и на свој начин наставила своје битке за боље и праведније 
друштво.
Много шта Чачак нема, доста тога и има у својој дугој историји, али оно најважније, кроз целу своју историју има – такве жене, храбре, са израженим слободарским духом и смислом за правду, каквим се мало који град, не само у Србији, може подичити. Тако је било, а тако ће и бити у будућности, надамо се, кад је тешко, ту су жене да нас призову памети.
Душан Даријевић
Фото: ФБ Историја Чачка
