ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (21)
Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.
КАД ЈЕ ЧОВЕК БИО У ПРВОМ ПЛАНУ
Време, кад је човек био у првом плану, како каже наш суграђанин Дуле Николић, који је одрастао у Ломиној улици, није било тако давно, како се то сада чини. Дани одрастања и безбрижности и среће у једној вароши и држави, кад се чинило да је пред нама некаква светла будућност и да сутра постоји. Време кад су се деца безбрижно, сатима играла на градским лединама, које смо звали пољаницама и ливадицама, кад се у школским двориштима играло кликера, крајцарице са петобанкама, пар – непар са сличицама фудбалера, аутомобила, животиња. Све то није било тако давно, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, а сад се чини као да је прошла читава вечност, а прошло је тек педесетак година.
У ВРЕМЕ КЛИКЕРА И КРАЈЦАРИЦЕ
У сећање многих, рођених крајем ’50-их и почетком ’60-их неизбрисиво урезало се и велико гимназијско двориште, место где су многи из Ломине, Мутапове, Улице Бата Јанковића и других оближњих, као и они који су из Љубића, време до почетка часова прекраћивали играњем крајцарице, тапке, фудбала и кошарке.
– Није то ко данас, кад прођем поред Гимназије, или неке школе и не видим ђаке у дворишту, некад је све било пуно – каже Дуле Николић, који се са сетом присећа времена детињства.
–Кад сам друга смена, торбу оставим код бабе у Ломиној, одјурим до великог дворишта Гимназије, видим кога има, да ли је неко спреман за партију кликера, или крајцарице – сетно приповеда Николић и додаје да је тада велико двориште било подељено на два дела, онај ка Марлоновом дворишту, који је био асфалтиран, где је постојао простор за скок у вис и скок у даљ и где су били терени, остали део земљани, био је идеалан за кликере и да се повуче црта за крајцарицу. Одлазило се и на пољаницу, оближње место, где се сад налази Медицина рада, а где се некад радо играо фудбал и где су долазили циркуси и луна паркови. Пред један такав долазак циркуса, сад већ далеке ’68, запалио се „Житопромет“. Зими, кад падне снег, у Мутаповој је била одлична клиза, кад се све заледи, они са гуменом обућом могли су „летети“ све до капије великог гимназијског дворишта. Мутапова је тад од почетка улице ишла низбрдо ка Ломиној и била је зими идеално клизалиште.
РАЈО МАЈСТОРОВИЋ И ЊЕГОВЕ ПОШТАНСКЕ МАРКЕ
У данашњој Трнавској улици, са десне стране, кад се прођу бараке и кућа новинара Бата Јевтовића, некад је била једна омалена, стара жута кућа. Она је припадала Рају, поштанском службенику и његовој жени Каји. Рајо је био из богате породице, а његов отац и он сам поседовали су велико имање, које је захватало значајан део садашње Трнавске и простирало се све до Курсулине улице. Рајов отац је продавао плацеве у негдашњој Улици Цара Лазара, популарној Циганмали, од кафане Цар Лазар, све до „Пролетера“. После Другог светског рата то је постала улица Др Драгише Мишовића. Постоје писани документи који се налазе у Међуопштинском историјском архиву, који сведоче о купопродаји плацева на тој локацији. Један од доказа је и документ о продаји плаца чувеној циганмалској породици Бузуровић. Рајо је био страствени књигољубац у своје време, поседовао је прва издања Српске књижевне задруге, али оно по чему је посебно био познат је била колекција поштанских марака из XIX века. Након Рајове смрти, не знајући за праву вредност збирке, албуми са маркама су одложени у шупу. Касније су нетрагом нестали, а чаршијске приче казују да су се „проналазачи“ силно обогатили. Рајову Кају оженио је деда Дула Николића, који памти ове старе приче. Кућа из Трнавске, која је до недавно постојала, једна је од најстаријих у Чачку, касније је припала Николићевој мајци и њеној браћи. Данас је ту велико градилиште, где ће нићи још једна од оних безличних зграда.
ГРАДСКИ ТРГ – МЕСТО ОКУПЉАЊА И ЗАБАВЕ
У својим сећањима Дуле Николић не пропушта да истакне и део старог Чачка, који је нестао у време изградње Дома културе. Ту се налазила и Чачанска кројачка задруга, где су радили и Николићев деда и отац. Вероватно, да није дошло након Другог сведског рата до својинске трансформације и промене друштвеног система и млађи Николићи би наставили традицију старијих. Међутим, низ трговачких, занатских радњи, нестао је временом са тог места, а изникао је за то време грандиозни храм културе. У то време одлично пециво у двориштима Гимназије продавао је један високи човек у белом, који је у својој великој плетеној корпи имао разне посластице, пекмезаре, слатке и слане кифле са кимом. На сладолед од ваниле и јагоде се ишло код „Гоце“, код Наде и Драгише Бошковића, ту одмах код Гимназије. Имали су фантастично пециво и добар јогурт. Многи Чачани се сећају и чувених кајзерица и добрих сендвича из посластичарнице „Париз“. Ту се јео и чувени крем са оном беличастом куглом на врху, али и румчићи и мињони. Градски трг испред Дома културе је убрзо постао и окупљалиште многих младих, пре и после школе, а нарочито викендом пред диско у Дому културе. Трг је заменио корзо, чија популарност је готово нестала средином ’70-их. Диско је у то време био веома важан за младе. Окупљања у мензи ФРА и на неким другим не много прикладним местима, нису била трајна, кани први покушаји да дискотека заживи и у новом простору, Дому културе. Дискотека у Гимназији била је доступна само ученицима школе, а са Петром Панићем Шулом, крајем ’70-их настаје чувени диско у холовима Дома културе.
Неумитно је прошло време кад се мислило да се зна у ком се правцу иде, кад је већина пристојно живела од свог рада и све је некако изгледало хуманије и примереније животу обичног човека. Нестао је и мир малих вароши, где се знао некакав ред и где су се људи познавали и поздрављали на улицама. Остала су само сећања.
Фото: ФБ профил Историја Чачка (Горан Давидовић)
