ДОБРО УВЕК ПОБЕЂУЈЕ, АЛИ У СТРИПУ

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

За многе Чачане рођене крајем педесетих, или почетком шездесетих, време детињства је било доба безбрижности и задовољства у малим стварима. Скупљали су се стрипови, који су тржиштем завладали у потпуности у другој половини шездесетих, а у то време појавили су се и први албуми са сличицама „Животињско царство“, „Земље и градови“. У великом дворишту Гимназије, пре и после часова, а и на малим и великим одморима играло се пар – непар, тапке, а увек је било времена и за кликере и крајцарицу. У тај магични свет дечје игре, колекционарства, скупљања сличица за актуене албуме животиња, аутомобила, градова, кошарке и фудбала, уводили су нас најчешће старија браћа, другари, комшије.
И ја сам на сличан начин ушао у свет стрипа, уз старијег брата и његове другаре, а касније постао и страстан сакупљач сваковрсних сличица, пре свега оних „Панини“, које су се лиценцно објављивале и код нас, а неке од њих, као и неки стрипови штампани су у чачанском „Литопапиру“. Стрипове и сличице најчешће сам набављао у трафикама најближим кући, код аутобуске станице, или у трафици код старе „Партизанове“ робне куће, укљештене уз самопослугу и стару робну кућу. Стрипови и сличице су се размењивали, а касније и продавали, код куће, на улици у крају, школи. Преко старијих смо улазили у непознате светове, а неко кога памтим из најранијег детињства и са ким сам размењивао стрипове је Дуле Николић, школски друг мога брата  из основне школе. Дуле је био из старе чачанске породице, познатих кројача – шнајдера. Долазио је често код нас, размењивали смо стрипове, а један мој стрип о Загору је преко Дула завршио касније код Жељка Обрадовића, данас чувеног кошаркашког тренера и љубитеља Загора.

ПРВИ СТРИПОВИ

Дуле Николић већи део живота провео је у Ломиној, тамо му је живела бака и велики део времена проводио је играјући се у крају у свом и другим двориштима. На „Борчевом“ кошаркашком, играо је фудбал на „пољаници“ – где се данас налази „Медицина рада“, у великом дворишту Гимназије, где је била смештена и Основна школа „Филип Филиповић“, у коју је ишао, као и ја, који сам био пет година млађи. Дуле је био у оно време, а и данас је страствени колекционар стрипова из „Златне серије“,“ Лунов Магнус „, „Цртани романи“. За оно време , а и данас је права енциклопедија стрипа и свих других информација о сличицама које смо готово сви са страшћу скупљали, а његова љубав према кошарци и „Борцу“ је посебна прича. Овом, готово шездесетогодишњаку и данас засијају очи када говори о стрипу и о оном давно прошлом времену, када нам је свима требало мало да осетимо срећу и задовољсто у малим и великим стварима. Стрипови и сличице су били важни зато што су вршњаке повезивали и упућивали нас једне на друге, имали смо заједничке теме за разговоре… Повезивале су и млађе са онима нешто старијим момцима и дружења су била са више љубави и емоције.
Мој јунак из детињства стрипове је почео да сакупља уз старијег брата, који је ’51. годиште.

Прво чега се сећа из најранијег детињства су стрипови Дечјих новина“ из Горњег Милановца, серије „Никад робом“, „Мирко и Славко“, али и стрипови о Хајдук Вељку и они са темама из српске средњовековне прошлости. У исто време, средином шездесетих, излазила је и серија „Лале“ коју је штампао чачански „Литопаппир“, али и стрипови о Тарзану и Робин Худу. Веома запажена је била и серија „Цртани романи“, коју је издавао новосадски „Форум“, а један од чувених јунака ове серије био је Били Кид. За Дула Николића су подједнако били важни сви стрипови, а прво је почео са „Никад робом“, „Лале“ и „Цртани романи“. Уз стрипове се могла научити и латиница, много пре него у школи. Неки од стрипова, попут „Никад робом“, излазили су на ћирилици, а „Лале“ и „Цртани романи“ на латиници.

У СТРИПОВИМА УВЕК ПОБЕЂУЈЕ ПРАВДА И ДОБРО

Детињство је доба кад откривате свет и сво његово богатство и шарениш. Тад се рађа и страст сакупљања, а касније и колекционарства вредних ствари. За нас клинце у то доба стрипови и сличице су биле највреднија ствар. Дуле открива да поседује и данас 178 бројева из серије “ Цртани романи“, а има доста и оних из серија „Лале“, „Робин Худ“. Посебна драгоценост су стрипови о Загору, омиљеном стрип јунаку. Серија „Лунов Магнус стрип“ појавила се ’68. године, а број 13 из ове серије је данас чувени „Насиље у Дарквуду“, који је недавно навршио 50 година од изласка. Нешто касније, прави хитови код заљубљеника у Загора, били су и „Заробљеници црвене вештице“, „Пуковникова подвала“, а рецимо бисери, попут „Олуја над Хаитијем“, данас достиже вредност на тржишту и до 300 евра. Касније долазе и неки други стрип јунаци, попут Комадант Марка, Текса Вилера, Блек Стене и других. Цена стрипова у то време није била висока, од шездесет пара („Никад робом“) до два динара („Лунов Магнус“ и „Златна серија“). Не могу се заборавити ни чувена новосадска „Стрипотека“, а ни стрипови из „Политикиног забавника“, Мандрак, Фантом, Изногуд.
Стрипови су за нас децу били важни не само као разбибрига код куће и у школи, већ су нас учили и неким вредностима, да увек побеђује правда и добро и да увек на крају морају да превладају неке праве вредности.

ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО

Некако уз стрипове, полако у наш свет су се увлачиле и сличице, наравно у почетку уз слаткише. Код деце је постало омиљено „Животињско царство“ са танким укусним чоколадицама које је производио „Краш“, Загреб, са сличицом дивље животиње, која није била самолепива, већ се лепком лепила у албум тврдих корица са којих вас је гледао опасан тигар и смешкао се шарени, велики ара папагај, а језу код малишана изазивао огромни питон. Чоколадица и сличица су били увијени у са укусом дизајнирани тамно плави омот. За попуњени албум могло се добити прегршт „Краш“ слаткиша, џак са преко тридесет килограма чоколаде, наполитанки, чоколадних бонбона. Негде у време кад се појавило „Животињско царство“, које се могло купити за педесет банки у свим бољим продавницама и самопослугама у граду, а најчешће смо их од џепарца куповали у продавници „Инекс – Стјеник“, која се налазила  поред Гимназије, појавиле су се и сличице „Земље и градови света“. Уз њих, крајем шездесетих, могло се научити који су то главни градови земаља на свим континентима, каквог су географског облика и све друге потребне информације. На тај начин се много могло научити о свету око нас. О свету аутомоблизма учило се уз „Панини“ албум сличица „ОТО МОТО“, о старим моделима аутомобила, тада актуелним моделима и маркама, аутомобилима будућности, сабраћајним знацима и препознатљивим слтуацијама из саобраћаја, тркачким аутомобилима, рели возачима и друго.

Почетком седамдесетих у моду улазе и албуми о спорту. Прави хит су „Колоис“ сличице са жваком и сликама тада актуелних југословенских кошаркаша. У сезони ’71/72, могли сте извући и Радмила Мишовића, Слободана Копривицу, Предрага Катанића из „Борца“, или Николу Плећаша, Кавеџију, или Омашића из КК „Локомотиве „Загреб, Жоргу, Басина, Гвардијанчича, Јеловца из Олимпије, Дамњановића, Тасића, Ивковића из КК „Раднички“, Дуција Симоновића, Сарјановића, Вучинића, Цветковића из Црвене Звезде, Перинчића и Јосипа Ђерђу из Задра, браћу Тврдиће, Шолмана и Скансија из „Југопластике“, Јосифа Фарчића, Чермака, Далипагића, Зечевића, Тодорића из „Партизана“. Олимпијске игре, Светска првенства у фудбалу, праисторијске животиње, мотори, све се то налазило на сличицама које су се мењале између одмора у великом дворишту Гимназје, где се у сличице играло и тапке и пар-непар. Плаве школске блузе и џепови увек пуни сличица. Срећно детињство и нека боља прошлост у граду на Морави, постоје и даље, али само у сећању. Своју колекцију стрипова касније сам продао, да би могао куповати плоче, а људи попут Дула Николића чувају успомену на стара времена и за све нас, који у томе нисмо успели.

Фото: Ђорђе Вукадиновић и ФБ профил Историја Чачка (Горан Давидовић)