ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (18)
ЧАЧАНСКИ МУЗИЧКИ ВРЕМЕПЛОВ
Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.
Чачак је имао кроз време свој специфичан однос према политици, спорту, али и према музици. Многи воле да поред оног, Чачак – Град кошарке, истакну и да је Чачак град рокенрола. Можда ова одредница више пристаје једном мањем суседном граду, али ми Чачани смо познати по хвалисању, па нека тако остане. Ште се тиче музике, умели су Чачани да препознају кроз историју актуелне музичке жанрове и и схвате њихов значај у датом тренутку и иду у корак с временом. Играло се овде и уз фокстрот, валцере, твист, џез и рокенрол, у исто време кад и у много већим градовима. Певале се руске романсе, мексичке песме и италијанске канцоне. Танцало се на разним местима у гимназијској фискултурној сали, „Абрашевићу“ на „Желовом“. Памте се по свом музичком умећу Циганмалци Бузуровићи, Никола Кезум са својом усном хармоником и још један виртоуз на овом инструменту Дуде Лукић. Јован Николић Јоф, песник и певач некад популарне групе „Moriss“ , рођен у Ивањичком сокаку, у породици музичара. Памти се и чувени Драгољуб Јараковић Јарак, маестро на гитари, о ком се испредају градске легенде, први учитељ гитаре Радомира Михаиловића Точка и аутор „Уласка у харем“. Чачак је носио славу рокенрол града упоредо са Београдом у време чувених гитаријада на Београдском сајму ’60-их година, захваљујући „Белим вишњама“.
Чачак је чувен и по свирању у Градском парку, на клупицама, некад Бора и Точак, касније Др Штирак, Бурдуш и многи други. Чачак је имао и Рашка Јовичића, урбану легенду, песника и певача групе „За једну ноћ“, који је живео рокенрол, имао је перспективну и бунтовну генерацију на почетку ’90-их, коју је затекао распад Југославије и све пропратне појаве које су уз то ишле и утицале на живот и даљу каријеру. Чачак је препознавао многе музичке трендове и пратио их је, али не и тзв. „нови талас“ осамдесетих, који је просто прескочио… Чачак је град у ком је ’79. године бачен камен на Жељка Бебека, певача групе „Бело дугме“, за време концерта у „Борчевој“ хали. Због овог инцидента, група је избегавала наш град пар година. Један посетилац концерта „Атомског сконишта“ у „Борчевој“ хали нападнут је ножем ’81. године, а онда је то годинама био изговор да на концертима буде упаљено светло у току свирке, а много пута није био дозвољен ни улаз на паркет, опет под некаквом изговору.
Кад је у питању музика, било је ту свега и све то је више говорило о наравима и нашем менталитету, него о самој музици. Као да је Чачак у музици, као и у много чему другом, умео да буде и пионир и весник промена и велике, необуздане енергије и креативности, али и да гуши сам себе и оне који су били другачији. Некад конзервативан и затворен, самодовољан и препотентан, нереалан, а некад је умео да предводио и да буде у истом ритму са дешавањима у остатку земље и света. Имао је своје истинске музичке звезде, успоне и падове, препознавање и неразумевање, навијачки дух и локалпатриотизам, способност појединаца, а не колектива, да осети и препозна оно најбоље. Све је то Чачак, који има неки свој посебан звук – soundtrack за причу о овом граду, који је некако више народњачки, не у оном пежоративном смислу, некако више мирише и звучи на неке традиционалне народне песме из репертоара браће Теофиловића, него што има тај неки окорели рокерски звук.
НЕКАД БИЛО
Бројна су сведочења која указују да је Чачак увек био град музике, да се тај звук брижљиво неговао по предратним чачанским кафанама и хотелима, после рата на игранкама, а од ’60-их и на концертима. Свака генерација је имала своје јунаке. Гитариста Драгуљуб Јараковић Јарак, по много чему је био особен и другачији, користио је тзв „руски штим“, живео је музику коју је свирао, не само туђе композиције, већ и многе своје. Био је централна фигура многих журева, није га занимао ни новац ни друштвени статус. Био је уметничка инспирација малцу из Кључке улице Радомиру Михаиловићу Точку, који је одано упијао сваки тон, акорд свог учитеља и касније, у дане славе групе „СМАК“, развија то у свој гитарски и музички израз по ком ће бити препознатљив широм Србије и Југославије. Јарак је попут многих особењака и пионира у послу којим се бавио, имао прерани и тужан крај. Пробијао се кроз живот од немила до недрага, не размишљајући пуно о сутрашњици. Спавао је и хранио се кад је стигао и где је могао. Помоћ материјалну је одбијао, али пиће није. Причало се да је неко намерно подметнуо пожар у бараци где је ноћевао, онако без разлога, из чисте пакости. Легенда каже да је пожар захватио гитару, једину вредну ствар коју је Јарак поседовао и да није могао преболети тај губитак, тако да је ускоро напустио свет коме се никад и до краја није прилагодио. Његов крај сигурно није био условљен само овим немилим догађајем уколико је истинит, већ и многим другим невеселим околностима. Његов ученик Точак од најранијег детињства је праћен сиромаштвом у бројној породици, где се неговала и љубав према музици, али његов живот је одредила и болест, која га је на неки начин трајно обележила, али и дала снаге да се бори и избори за своје место под капом небеском. Никад није заборавио свог учитеља гитаре Јарака, али и верне пријатеље, попут Драгана Албића Биске, коме је и посветио многе „Смакове“ композиције. Чачку се увек радо враћао, мада га је овај град подсећао и на рано преминулог брата, коме је посветио песму „Зашто не волим снег“. Далеке ’81. године, почетком лета, у Чачку је одржан један од концерата са опроштајне „Смакове“ турнеје, који ће многи од његових посетилаца сматрати једним од најбољих које су икад чули.
ВРЕМЕ ПРОМЕНА
Управо у време „Смакове“ опроштајне турнеје, у југословенској музици се дешавало нешто што није у ширем кругу људи, не само у Чачку, већ и у бројним другим градовима, препознато као нова музичка вредност – „нови талас“. Групе, попут „Шарла Акробате“, „Идола“, „Хасутора“, „Филма“, „Електричног оргазма“, у јеку своје популарности никад нису дошле у Чачак. Неки, попут „Азре“, „ЕКВ-а“, „Елекричног оргазма“, „Партибрејкерса“, дошли су знатно касније. Музички укус у Чачку тог времена су обликовали популарна емисија Радио Чачка „Поп лига“, чији уредници у то време нису превише обраћали пажњу на бендове „новог таласа“, више су били окренути хеви металу, а познати чачански ди џеј Петар Панић Шуле је мудро и дискретно користио по мало од свега, не заобилазећи ни неке од најважнијих плоча тог времена, али и не дајући им предност у односу на друге музичке жанрове, који су у ширем кругу љубитеља музике били знатно популарнији од новоталасоваца. AC /DC је био популарнији од „The Clash“ , а „Атомско склониште“ и „Рибља чорба“ од „Хаустора“ и „Шарла акробате“.
Они који су имали слуха и који су се лако препознали у музици новог доба и прихватили је као своју, били су окупљени у групице, попут мог тадашњег друштванца из школе и краја Саше, Драгана, Главеца и некиих повремених посетилаца нашег „тајног друштва“, које је по кућама и становима, у одсуству родителља, слушала „Азру“, „Параф“, „Панкрте“, компилацију „Пакет аранжман“ (купљену на дан изласка 05. марта ’81 у „Југотовој“ продавници у Чачку), преслушану исто вече на једној журци. Слушали су се у то време и први албуми „Шарла акробате“, „Електичног оргазма“ „Идола“, а онда на журкама и рођенданима покушавали смо и да што шири круг вршњака „заразимо“ музиком новоталасоваца. Нове плоче „Клеша“, „Стренглерса“, биле су прави празник за наше уши, као и увек кад је нешто ново у питању, на журкама су се прво опирали, а нешто касније је и већина то усвајала као своју музику. Све то је имало мало одјека на популацију која се највећим својим делом ипак одушевљавала „Смаком“, „Рибљом чорбом“, „Склоништем“ и корифејима хард рока и хеви метала, али да се не лажемо и народњацима, кад се мало више попије и у касне сате. Међутим, временом се све полако мењало. На чувеном новогодишњем концерту „Крвне групе“ у Борчевој хали, за Нову’ 81. годину, Шуле, који је у паузама пустао музику, форсирао је песме са тек објављеног албума „Црно бели свет“, Прљавог казалишта, као и „Дугметове“ у новоталасном маниру, са албума „Доживети стоту“. Било је то својеврсно светогрђе за оне окореле рокере конзервативце. Колико се ишло у крајност, сазнао сам коју годину касније, чуо сам личну „исповест“ човека, који је каменицом ’79. потегао Бебека, због превелике љубави према „Смаку“. Ето, како и вишак љубави може да одведе у крајност. Није ни мало било лаку Денију и момцима из групе „Бонус“, јединој групи из Чачка, у то време, која је свирала ска и била верна звуку новог таласа. Било је оних којима се није много допадало ни то како су и шта су свирали, а још мање њихов изглед и шатиране фризуре.
НАКНАДНА ПАМЕТ
Као и у много чему другом код Срба и код Чачана одраслих ’80-их, јавља се она накнадна памет и човек би рекао кад их данас слуша, да су готово сви у оно време слушали албум првенац, уствари први и последњи албум „Шарла акробате“ „Паметан или тупљи човек бива кад…“, Одбрана и последњи дани“, Идола, или први албум „Азре“, у јуну ’80. године, или прва два албума „Хаустора“. Заборавља се да су у „Југотоновој“ продавници, дуго на полицама стајале ове и многе друге плоче, да су се касније продавале на распродајама по много нижим ценама, зато што их нико није хтео, а неке су имале и ознаку „поклон плоча“, зато што се нису распродале ни на бројним акцијским продајама, како би то сад рекли.
Сви се сад сећамо неке боље прошлости, коју углавном, многи измишљамо, зато што нисмо ни знали ни умели да своје време живимо и доживино на свој начин.
РОКЕРИ ВОЛЕ НАРОДЊАКЕ
Ипак Чачак и Чачани нису умели да омаше оне највеће. Са малим закашњењем у Чачак је у лето ’83. стигао и Џони Штулић са својом „Азром“. Највернији обожаватељи „Азре“ нису веровали да је и то могуће и са неверицом су прихватали Џонијево присуство, који нас је још једном посетио ’89. године, али тад пред много мањим бројем поштовалаца и тад је долазило неко ново време. Након концерта, Џони се дружио са Чачанима дуго иза поноћи у пицерији „Падроне“.
И још једна занимљивост за сам крај, који многи не знају, или не памте. Сад већ далеке 1982. године, негде у марту, а можда и нешто раније, легендарни Тома Здравковић је испунио „Борчеву“ халу, као ретко ко у то време, не рачунајући „Цибону“, „Звезду“, „Партизан“, „Југопластику“. Из многих рокерских грла, орило се „О Данка, Данка“ и многе друге песме, које су певали они који су попут Томе дотакли дно живота. Подсетимо и на то да је тих година једини певач народне музике, који је био редован гост Дома културе, увек са распродатим концертима био и славуј из Мрчајеваца, Мирослав Илић. Он је неку годину касније, снимио и чувеми спот за песму „Девојка из града“ са Соњом Савић. Било некад па се спомињало.
Фото: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)
