ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (17)
Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.
ЧАЧАНСКИ ИМАГИНАРИЈУМ
Чини се да у људском сећању много дуже остају улице, тргови, куће, зграде, него људи. Памте људи ко да је јуче било и где је која кућа, продавница, кафана била, како је изгледао стари трг, како су га красиле скулптуре, одавно одбачене у врзину и заборав. А, опет, људе, као да теже памтимо, њихова лица, навике, судбине. Mало је оних о којима се прича из генерације у генерацију и готово да им је потребна нека врста трагичког ореола и прераног одласка да би се прича о њима ширила даље, а они трајали и у неком новом времену. Најчешће постају нам пребрзо страни, без обзира колико је њихово постојање обележило живот у једном времену. Са нестајањем њихових исписника, круни се и сећање и прича о њима, која све више бледи, а само у појединим случајевима, сећање о онима који су нас напустили, надграђује се и прелази у неку врсту фикције, имагинаријума, места готово нестварних прича, готово митских, чију истинитост као да нема ко да провери. Јунаци наших улица, често, у исто време сасвим једноставни, обични људи, али са оном неизбежном искром у оку која указује и на нешто много веће што су у животу носили у себи, терет додељен им у исто време као казна и као награда. Град није град без таквих људи и без сећања на њих.
СИН СУНЦА
У Улици „Филипа Филиповића“, оној што иде ка Градском парку, негде на половини, у реду кућа се леве стране, одрастао је и становао Драган Кувекаловић Циле, магистар физике, проналазач, заљубљеник у летење и змајеве, многе је и сам конструисао. Био је творац многих патената и проналазака, између осталог, међу првима је поседовао и компјутер који је сам конструисао. Био је стручњак за физику ласера, алтернативних извора енергије, интересовао се за машинство, рачунарство и много шта друго. Поживео је на овом свету само 32 године и много тога урадио, као да је знао да му се ближи скори крај. Рођен је 1958. године, а трагично је настрадао 29. јула 1990, летећи на једном од својих змајева. Икар наших дана, који је свог првог змаја сам сашио на „сингерици“ и назвао га Син Сунца. Био је човек невероватне енергије, запослен на Институту „Винча“, радио у Београду, живео са породицом, женом Љиљом и двоје деце у Чачку. Вечно у свом дугом кожном мантилу зими, обавезном црвеном марамом око врата, а у тексас јакни лети, разбарушен и пун к’о шипак креативне, стваралачке енергије, није га држало место. Био је редован викендом у „Шуловом диску“, у Дому културе и на степеницама код „Фрушке горе“, увек пун приче и чудних идеја и замисли за већину својих познаника и пријатеља.
Свирао је усну хармонику и дромбуље. Кад је био у Београду, био је редован на „Филозофском“, где се слушала добра музика и размењивали албуми и стрипови, касније на „Машинцу“, на блуз вечерима понедељком. Знао је стотину чуда да направи и поправи свашта. Због његовог неконвенционалног облачења и понашања и сталног „базања“ по граду, многима није ни на памет падало да је у питању озбиљан научни проналазач и истраживач у Винчи, који је дуго покушавао да упише докторске студије негде у белом свету, а како то живот – стари комедијаш уме да намести, позитиван одговор и то са Оксфорда, добио је прекасно, када је већ дуго био у неким вишим сферама. Иза нега је остало доста научних радова, проналазака и сећање на човека добре душе са жаром у очима, загледаног у будућност, коју је сам стварао својим проналасцима и ишао корацима од седам миља испред свог времена, кадрог да увек стигне свуда и на свако место. Волео је живот свим срцем и свом душом и живео га брзином триста на сат.
ТАШНА ПУНА СТИХОВА
Чудак и особењак на свој, посебан начин, готово Цилов вршњак, Зоран Спасојевић Спале, био је по много чему посебан, али и сасвим обичан, „дете“ улице и кафана. Волео је карте, домине, кафане, жене, вотку, али изнад свега живот, слободу, позориште и поезију. Имао је посебан и редак дар за глуму, који је годинама трошио играјући у аматерским представама са професионалном озбиљношћу и умећем, какво је ретко и код професионалаца. Био је и један од доајена некадашњег Драмског студија Дома културе. Играо у бројним важним представама „Ричард III“, „Мрешћење шарана“, „Sporting life“, „Пурпурно острво“, „Кус петлић“ и многим другим. Желео је и да режира, није му се дало.
Још је живо сећање, кад нас је окупио у некадашњем „Равасију“, негде пред рат ’91. године да радимо комад Љубе Симовића „Чудо у Шаргану“. Рат само што није, у то доба учестали су позиви у војску и рат, глумци су одлазили један по један, док се све није распало и представа више није била могућа, зато што није имао ко да игра.
Човек великог талента, а готово без икакве амбиције, тражио је дуго и неко своје место и склониште у животу. Нашао га је захваљујући Милијану Милошевићу Црном, тадашњем директору Дома културе, који је често излазио у сусрет глумцима Драмског студија, без сталног запослења, налазећи им некакве посличке и омогућивши им тако, какву такву егзистенцију. Спале је дуго година на свој особен начин водио Клуб Драмског студија, где није могао баш тако лако да уђе свако, а да претходно не прође одређени „пријемни испит“ и „положи“ испит – „култура понашања у кафани“. Не морам ни рећи да је Спале био строг „професор“. А кад му дође његова „жута минута“ умео је да одјезди на свом зеленом „Томосу“, мотору, стално умазаном у уље. За своје авантуре, користио је и свој „мушки“ бицикл са шипком, плаве, готово сасвим ољуштене боје, увек ослоњен на спољни зид Дома културе. Бицикл, готово да се под њим није видео, а обавезна пратећа реквизита била је црна кожна ташна, пуна стихова, које је Спале, додуше углавно знао и напамет, али је волео да их чува за сваки случај, ту у торби. Унутра су били и драмски текстови, које је читао и спремао своје улоге. Једног дана, у лето 2008, сео је на свој плави бицкл и са својом ташном пуном стихова винуо се високо изнад кафане „Таково“, на небо, да се никад више не врати.
ПЕСНИК КРАЈА И ПОЧЕТКА
Само пар месеци пре свог земаљског краја, у зиму 2008, крајем јануара, по љутој зими и снегу, Спале се, на прислоничком гробљу, говором опраштао од свог глумачког и песничког сабрата Филипа Радошевића. Филип је изгубио живот у саобраћајној несрећи, возећи брже од живота. Са своје 24 године, био је много шта: песник, глумац, кафанџија, бирташ, филозоф и власник широког осмеха за све, а пре свега, ненадмашни забављач својих пријатеља, са очима пуним оног жара што радује и плаши друге, толико јаког да и не слути на добро. Био је песник слутње и велике мудрости у малом. Знао је са мало речи да каже много, на једном месту да споји и крај и почетак, као у истоименој песми.
КРАЈ И ПОЧЕТАК
Погледај у небо и видећеш мој лик,
видећеш очи које те гледају.
За тобом пуштам последњи крик,
наша се прича примакла крају.
Ја сад бијем нове ратове,
зову ме друга љубавна поља.
Нека ти други иду у сватове,
буди ми срећна и буди боља.
Видећеш очи које те гледају.
Циле, Спале и Филип бдију негде високо над нама, у некаквом чачанском имагинаријуму, у небеском клубу песника, у оном земаљском им је брзо истекло време, много пре него што смо ми, њихови пријатељи и познаници, то схватили и разумели.
Градска библиотека је недавно од наследника Драгана Кувекаловића Цила добила на чување и старање рукописну и књижну заоставштину њиховог оца. Песме Филипа Радошевића, постхумно су сабране у збирку поезије „СТИКС“, коју је приредио Борис Капетановић, објављену 2008. године у „Специјалној библиотеци“ чачанског издавача „Легенда“.
