ЧАЧАК ИЗ СЕЋА­ЊА (11): ВАРО­ШКЕ КАФА­НЕ

ЧАЧАК ИЗ СЕЋА­ЊА (11)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

ВАРО­ШКЕ КАФА­НЕ

Душу сва­ког гра­да, сва­ке варо­ши чине и њего­ве кафа­не, крч­ме, бифеи, ресто­ра­ни. Без пра­вог кафан­ског живо­та нема ни пра­ве при­че о неком насе­ље­ном месту. Чачак је пре Дру­гог свет­ског рата био мала варош са 12.000 ста­нов­ни­ка, али вели­ким бро­јем кафа­на и малих бифеа, вео­ма јед­но­став­них са пар сто­ло­ва, обич­ним клу­па­ма и бачва­ма за вино и раки­ју. При­ча се да су таква места отва­ра­ли про­па­ли тргов­ци, који­ма је све оти­шло на добош, да би се нека­ко вади­ли из „буле“ и како тако наста­ви­ли живот. Кафа­не за сиро­ти­њу и сеља­ке, за отме­ну варо­шку госпо­ду и госпо­ду офи­ци­ре. Сва­ка кафа­на има­ла је ола­и­са­не подо­ве и у сре­ди­шту гуса­не пећи, које су зими дава­ле потреб­ну и при­јат­ну топло­ту. Сву­да пуно слу­жин­ча­ди, одно­сно шегр­та и кал­фи, који су има­ли сво­ја заду­же­ња.Цен­трал­на фигу­ра сва­ке кафа­не је био нарав­но њен газда. Још увек је код ста­рих Чача­на живо сећа­ње, или макар при­че о Чика Милу Ћера­мил­цу, вла­сни­ку „Цар Лаза­ра“. Након рата, учи­ње­на му је вели­ка неправ­да од стра­не тада­шњих вла­сти, на осно­ву лажних опту­жби разних денун­ци­ја­на­та, изве­ден је пред тзв. Народ­ни суд, а њего­во при­во­ђе­ње „прав­ди“ пра­ти­ла је маса све­та. Касни­је 1948. годи­не, изме­ђу оста­лог, наци­о­на­ли­зо­ва­не су и кафа­не, које поста­ју дру­штве­но вла­сни­штво. Због те чиње­ни­це, али и због убр­за­ног мења­ња варо­ши, неста­ју пред­рат­не кафа­не, одно­сно оне наста­ле изме­ђу два рата, како оне у које­ка­квим уџе­ри­ца­ма, тако и оне мало отме­ни­је, које су има­ле и собе за госте. Део по део варо­ши под нале­том модер­ни­за­ци­је и урба­ни­за­ци­је неста­је, али наста­ју нова места за изла­ске, као и дру­штве­но пред­у­зе­ће „Мора­ва“ под чијим је окри­љем и нај­ве­ћи број уго­сти­тељ­ских обје­ка­та на тер­то­ри­ји Чач­ка. Ста­ре кафа­не: „Цар Лазар“, „Про­ле­тер“ и „Три багре­ма“ пре­ла­зе из при­ват­ног у дру­штве­но вла­сни­штво. Неста­ју мно­ге ста­ре кафа­не, неке посто­је још неко кра­ће вре­ме, али убр­зо са новим објек­ти­ма, наста­ју и нека нова попу­лар­на град­ска оку­пља­ли­шта, попут: „Пари­за“, „Тако­ва“, моте­ла „Ловац“, хоте­ла „Мора­ве“, касни­је и „Про­ле­ћа“. Нека­да­шњи хотел „Крен“ поста­је ХБ, одно­сно Хотел „Бео­град“, место ста­рих при­ча и успо­ме­на, а пре­ко­пу­та је и попу­лар­на пив­ни­ца „Зелен­го­ра“. Кафа­не у при­ват­ном вла­сни­штву и ван „Мора­ви­ног“ лан­ца дуго су биле само по обо­ду гра­да, попут „Виле Лазо­вић“, кафа­не код „Вла­да чет­ни­ка“ или попу­лар­на Чола­ко­ва кафа­на. На та места се ишло на одлич­но јаг­ње­ће и пра­се­ће пече­ње, на шпри­цер са содом из оба­ве­зних ста­кле­них сифо­на, који су могли да послу­же и као „одбрам­бе­но“ сред­ство или пред­мет којим су се „хла­ди­ли“ наср­тљив­ци у пија­ним ноћи­ма.

„ПАРИЗ“

Ресто­ран „Париз“ са вели­ком баштом у вре­ме лет­ње сезо­не, зау­зи­мао је цен­трал­но место у самом језгру варо­ши која је убр­за­но мења­ла свој изглед. Згра­да у којој је сме­штен овај за то вре­ме и усло­ве екс­клу­зив­ни град­ски ресто­ран, наста­ла је негде пред крај ’50-их. Поред вели­ке кафа­не са ресто­ра­ном, касни­је сту­дент­ском мен­зом, овај обје­кат је имао и свој бар у који су води­ле спи­рал­не сте­пе­ни­це. „Париз бар“ је имао одре­ђе­ну инти­му, чак и пиа­но на ком се некад сви­ра­ло. Повре­ме­но је ту била и диско­те­ка и место на ком су поче­ле сре­ди­ном ’80-их и прве „блуз вече­ри“ у Чач­ку, са неиз­бе­жним Зецом блу­зе­ром. . Кафа­на – ресто­ран је има­ла два ула­за, онај глав­ни из „Куже­ље­ве“ ули­це и онај дру­ги из „Раји­ће­ве“ На самом ула­зу из „Раји­ће­ве“ са леве стра­не је био мале­ни “ Снек бар“, место на ком се с ногу могла попи­ти „Сто­ма­кли­ја“, „Мана­стир­ка“, или у то вре­ме из чаше са сто­пом, попу­лар­ни „Баде­лов“ коњак или „Руби­нов“ вињак. Ту су се скла­ња­ли љуби­те­љи добре капљи­це на пау­за­ма за дору­чак, чинов­ни­ци и рад­ни­ци на про­ла­зу до посла у инду­стриј­ској зони. Јед­но до два пића на брзи­ну, а некад се омак­не и мало више, при­дре­ма се сто­је­ћи за шан­ком, или у удоб­ним бар­ским сто­ли­ца­ма. Јед­не сте­пе­ни­це су води­ле доле у бар, а дру­ге у виси­не тзв. „Суша­ре“ – места где се оку­пља­ла град­ска омла­ди­на, да после шко­ле попи­је неко кува­но вино или пиво. Мало сто­ло­ва са оба­ве­зним кари­ра­ним стол­ња­ци­ма и пле­ха­ним пик­сла­ма уз оби­ље дима који се ту ску­пљао, како онај из мале­не про­сто­ри­је, тако и онај из ресто­ра­на, који се дизао увис и задр­жа­вао на том култ­ном месту, где је увек вла­да­ла гужва и које је ради­ло до 21 час. Згод­но место кад се бежа­ло из шко­ле, или у зим­ско доба, кад су царо­ва­ли на тргу хла­дан ветар и лапа­ви­ца. Тад добро дође кува­но вино да се чељад мало угре­ју и кре­ну у дис­ко који је викен­дом радио у Дому кул­ту­ре. Поред сту­де­на­та, који су након руч­ка и вече­ре у ресто­ра­ну, оста­ја­ли још мало у „Пари­зу“, ова кафа­на је има­ла и сво­је редов­не госте, који су има­ли сво­је сто­ло­ве и тач­но вре­ме оку­пља­ња. Као кли­нац, сећам се да сам сва­ко­днев­но у башти виђао тада мла­дог, мар­карт­ног про­фе­со­ра Папи­ћа, са оба­ве­зном цига­ре­том и углав­ном самог за сто­лом, а некад и са дру­штвом. Био ми је инте­ре­сан­тан и оду­да­рао је од већи­не са сво­јом бра­дом и ликом који је нео­до­љи­во под­се­ћао на мла­дог Карл Марк­са. Живео је ту у непо­сред­ној бли­зи­ни и са сво­јим дру­штвом био један од заштит­них зна­ко­ва ове кафа­не.

„ТАКО­ВО“

„Тако­во“ је важи­ло за град­ску кафа­ну – место где се вео­ма дуго ску­пљао шаро­лик свет, гим­на­зиј­ски про­фе­со­ри, општин­ски чинов­ни­ци, ђаци, сту­ден­ти, варо­ша­ни и сеља­ци, отме­ни и они који су то мање били, а вре­ме­ном ту су се редов­но, нај­че­шће пет­ком оку­пља­ли кафан­ски музи­ча­ри и музи­кан­ти, који су на том месту уго­ва­ра­ли сво­је „тезге“ – свир­ке на свад­ба­ма и дру­гим весе­љи­ма. У „Тако­во се“ изла­зи­ло и поро­дич­но, на десет ћева­па са луком. Сам­ци су радо у ову кафа­ну дола­зи­ли и на дома­ћа кува­на јела. Лети на рав­но пре­ле­па башта са вели­ком бре­зом у сре­ди­ни која ју кра­си­ла и дава­ла посе­бан шарм и топли­ну месту. Не тре­ба мно­го ни поми­ња­ти, да су редов­ни гости ове кафа­не били гим­на­зиј­ски про­фе­со­ри: Лале Јова­но­вић, Пипин, Нешо соци­о­лог, Ацо Ико­ди­но­вић, Циле имно­ги дру­ги. Касни­је, као сту­ден­те, пози­ва­ли су нас поне­кад и у сво­је дру­штво и уз пиће зани­мљи­во се бесе­ди­ло о умет­но­сти, посеб­но о фил­му, фило­зо­фи­ји, соци­о­ло­ги­ји, а касни­је и све више о поли­ти­ци. Ово место је има­ло сво­ју души и сво­ју чар. Сво­је стал­не коно­ба­ре, мушкар­це са белим кошу­ља­ма, црним оде­ли­ма и са црним прслу­ци­ма, жене у црно- белој уни­фор­ми и оба­ве­зним пла­вим „боро­са­на­ма“ на нога­ма. Кафа­не су Чач­ку у то вре­ме до пред сам крај ’80-их ради­ле до 22. сата.

„ЗЕЛЕН­ГО­РА“

„Зелен­го­ра“, или попу­лар­на пив­ни­ца, било је јед­но чуде­сно место на самом кор­зоу. Ту су се могле поје­сти гири­це, ћева­пи, а пре све­га лепи­ња са кај­ма­ком. Могла се пре под­не доби­ти и запе­че­на са јаји­ма, попи­ти точе­но, вели­ко или мало пиво из кри­гле. Ово место, тешко да би данас про­шло сани­тар­не стан­дар­де, а вели­ко је пита­ње коли­ко је то све и у оно вре­ме било по про­пи­си­ма, ола­и­са­ни под, ЊЦ – бла­ги ужас и још мно­го тога на шта би се згро­зи­ле данас фине госпо­је, које држе до хиги­је­не, не једу месо, већ искљу­чи­во веге­те­ри­јан­ску хра­ну и пију цеђе­но воће. Све­га тога нарав­но у оно вре­ме није било у „Зелен­го­ри“, али је било неке пра­ве кафан­ске топли­не, гра­је и шале. Ту је дола­зио сва­ка­кав свет и рад­ни­ци и про­фе­со­ри, ђаци, сеља­ци, умет­ни­ци који су госто­ва­ли у Чач­ку. Могло се некад ту обил­но јести и пити за оне „црве­не“ Мора­ви­не боно­ве за топли оброк, које су нам роди­те­љи иза­да­шно дава­ли кад смо изла­зи­ли у град, а ми кад се задо­во­љи­мо кафан­ских ђако­ни­ја, мења­ли их за новац, који је био потре­бан за цига­ре­те и ула­зни­цу за дис­ко у Дому кул­ту­ре.

Ових кафа­на више нема, неста­ле су у вихо­ру тран­зи­ци­је, али су оста­ле при­че о њима и сећа­ња на нека дру­га вре­ме­на која нам се сад чне нека­ко дру­га­чи­ја, а и боља веро­ватнннно него што су истин­ски и била. Негде се још као из магле поја­вљу­је лик чуве­ног Нико­ле Кезу­ма са сво­јом усном хар­мо­ни­ком, који под „гасом“ дре­чи : „Сеља­ци у село“. Све је то данс само дим и магла, јед­но сећа­ње, које је некад било наш живот и ствар­ност.

Фотографије: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)