ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (25)
Један од најзначајнијих симбола нашег града свакако је храм Вазнесења Господњег. Неколико пута је као феникс подизан из пепела, а као место сећања и данас нам пружа тајне прошлости, ко смо били и шта можемо бити. Међутим, историја града нам открива да су поред храма Вазнесења у Чачку постојала још две православне богомоље.
Наиме, након битке на Љубићу 1815. и склопљеног примирја, Турци се враћају у град и обнављају џамију. Наредних 15 година деле власт у Чачку са Србима. За своје верске потребе Срби су на другом месту у “Српској махали“ 1820. саградили „нову“’ цркву посвећену Св. Ђорђу. Ктитор ове светиње био је господар Јован Обреновић. Црква Светог Ђорђа се налазила на углу између данашњих улица Немањине и Обилићеве. Чачак је 1831. године постао седиште ужичког епископа, па је црква Светог Ђорђа постала катедрална црква. На свом путовању кроз Чачак 1826. године, Јоаким Вујић овако је описује: „У овој вароши налази се једна наша нова црква од плетера и ћерпича сазидана… Црква је изнутра прекрасно украшена са новим темплом и кандилима, а певнице потребним књигама снадбевене.“
Пошто је ускоро постао управно место, у Чачак се убрзано досељавају исељеници из разних крајева, као и чиновници и војници. По попису из 1834. године имао је само 908 становника. Појавила се потреба за једном репрезентативном катедралном црквом. Наравно, избор је пао на „стару“ цркву, немањићску задужбину коју је требало поново прилагодити. Као знак слободе у Србији 6. септембра 1834.године, освештана је Страцимирова задужбина и по четврти пут је уздигнут крст.
Црква Светог Ђорђа сачињена од лошег материјала, пропадала је под зубом времена, а како је време пролазило губила је и своју богослужбену употребу. Највреднији црквени предмети пренети су у обновљену „стару“ цркву Вазнесења Христовог, а двери су пренете у манастир Ваведење. Још неко време о цркви Св.Ђорђа бринуо је стари прота Симеон Сима Велисављевић, док се у јулу 1877. није сама од себе урушила.
Постоје легенде да су се неки становници огрешили присвајајући из рушевина предмете и материјал те да их је због тога сустигло проклетство. Како год било, много година касније нико није прилазио рушевинама нити узимао било шта одатле. До половине 20. века на раскрсници Обилићеве и Немањине литије и погребне поворке застајеле би на том светом месту читајући молитве.
Данас, на месту овог светилишта налази се паркић за децу. Спомен да је на том месту пре 200 година била црква Св. Ђорђа још увек не постоји.
(Ј. Вујић, Путешествије по Србији, Београд, 1901, стр. 190.)
Милош Живановић, вероучитељ чачански
Фото: М. Живановић
Извор фотографија за цркву брвнару, портали: kulturnonasledje.com i wikimedia commons.
