НАКИТ ОД ДРВЕТА И ЈОШ ПО НЕШТО
Енергична, неспутана, чудесна, забавна, оригинална, иновативна, искрена, насмејана, пријатна, све то описује нашу суграђанку Хелену Јекић, која је рођена у Немачкој, одрасла у Београду, а већ 21 годину живи у Чачку. Ова жена средњих година може да буде инспирација за многе занимљиве приче и пример младима, а нашу пажњу је задобила ручно рађеним огрлицама од дрвета. Наравно, рађеним са доста љубави и уживања…
Иако је по професији пиротехничар, Хелена Јекић се никада није бавила овим позивом, већ модом и трговином, а може се рећи чак и тапацирањем намештаја. Од прегршт њених идеја за креативни посао, као додатни извор прихода, заинтригирала нас је накитом од дрвета који је недавно почела да израђује.
– Ниакада нисам волела канцеларијски, рутински посао, више се проналазим у креативном стваралаштву, волим да радим рукама, то ме опушта и чини срећном. Сматрам да нема веће среће него радити посао који волиш, још ако можеш да живиш од њега, одлично. Накитом сам скоро почела да се бавим. Пошто сам пре тога креирала капуте и хаљине, помислила сам како би се уз њих добро уклапале неке дрвене огрлице. Мој братанац има ЦНЦ машину и било ми је лако да набавим мање комаде дрвета, разних облика. Урадила сам неколико огрлица и реакције на Фејсбуку су били одличне, људи су били одушевљени. Ниједна огрлица није иста, све су уникатне. Могу да буду сличних облика, али не и боја. Правим их искључиво од природних материјала, то су углавном дрво и канап. Волим дрвене огрлице, јер су оне неки мој “фазон”, а приметила сам да их нема пуно у продаји. Данас је врло тешко наћи дрвени накит. Хоћу да мој накит буде од рециклираног дрвета, да се од нечег старог направи ново. Огрлице имају и своје оригинално паковање, које шијем од јутаних џакова од кафе. Велики сам поборник природе и залажем се за очување животне средине – каже наша саговорница.
Ове огрлице необичних облика настају у кућној “радионици”. На срећу, Хелена има добре комшије, па им звук њене бушилице док ради, не ремети мир. Процес стварања дрвеног накита подразумева и бушење, шмирглање, фарбање…
– Понекад сам инспирисана и огрлицу могу да направим за 20 минута, а некада ми је потребно више времена. У ствари, када радиш нешто што волиш време уопште није битно. Моје огрлице не ценим према уложеном труду, већ по томе колико сам задовољна. Углавном радим сваког дана и обично увече, јер заиста у томе уживам – прича Хелена Јекић.
“МОДА МЕ ЈЕ УВЕК ПРИВЛАЧИЛА”
Ова занимљива жена је од малена волела да креира одећу. Како каже, као мала је цртала ружно обучене девојке, па их улепшавала њеним креацијама:
– Увек сам волела гардеробу. Некада сам сањала да креирам одећу. Једно време сам се и тиме бавила, али убрзо је почео рат и, у том тешком времену за све нас, нисам могла да опстанем. Мода ме је увек привлачила, па није ни чудно што сам тренутно посвећена огрлицама. Уметност уопште, заправо сви њени облици су ме увек испуњавали, без обзира на то да ли сама нешто стварам или уживам у туђим делима.
Наша саговорница је пуна изненађења, па весело открива и да је похађала радионицу за тапацирање намештаја. У свему што ради воли да буде другачија, да се разликује, да остави свој печат, наравно креативан. Али, морала је да се помири са чињеницом да је за овај занат потребна и физичка снага, коју жене углавном немају.
– Ишла сам на занат код првог тапацера у Чачку, старог мајстора, чувеног Златана. Најтежи део тапацирања је у ствари да се расклопи намештај. Захваљујући кљештима и физичком раду добила сам и тениски лакат. Наравно, ја ни овај посао никада не бих радила класично, већ бих пустила машти на вољу, уживала, али нажалост за мене је ипак тежак – признаје Хелена и насмејано додаје да је то није спречило да свој намештај сама тапацира.
ЧАРОБНЕ “ЛУДОСТИ”
Ова необична дама је својевремено желела да се бави пиротехником на филму, а пошто је одрасла у Београду доста времена је проводила у “Авала Филму”.
– Лудости су ме увек привлачиле. Димни ефекти, експлозије, увек су ми изгледали чаробно. Због тога сам и завршила средњу пиротехничку школу у Чачку. Нажалост, схватила сам да не могу да се бавим пиротехником, јер је то породични посао који се преноси са колена на колено. Пиротехничара и данас има мало, а у старој Југославији су била само тројица – објашњава Хелена Јекић.
Врцаву енергију наше необично обичне суграђанке углавном подржавају, али понекад и “смирују” супруг Дејан, графички дизајнер и фотограф и син Огњен, заљубљеник информационих технологија, средњошколац у Словенији.
– Млади увек треба да прате свој пут. Ако не буду слушали себе, неће бити срећни у животу. Једноставно ако радиш посао који волиш и живиш са човеком кога волиш све можеш да оствариш. То је у ствари смисао живота. За све се човек роди. На пример, све жене у мојој фамилији имају неку “уметничку црту”. Моја бака, која је живела 94 године, знала је да направи украсне предмете од дрвета и продаје их за 8. март… Тетке су одличне шнајдерке, једна чак и добро слика… Сви имамо разне таленте, треба их само открити… – поручује наша саговорница.
Од ове интересантне жене сазнали смо и то да је својевремено у “Чачанском гласу” објављена и репортажа о њеној баки Радмили Пештерац, која је са непуних 90 година на пијаци продавала чајеве и била доказ да жене имају огромну снагу, које често нису ни свесне. Данас, њена унука Хелена Јекић својом причом и искреним осмехом потврђује да свака дама може бити испуњена и срећна, довољно је само да ужива у ситницима које живот значе.
Н. Р.
