“НАЦИОНАЛНА КЛАСА: ИГРАНИ ФИЛМОВИ ГОРАНА МАРКОВИЋА”
Названа је по истоименом играном филму редитеља Горана Марковића, зато што је, по речима приређивача Маје Медић (1979), сам Горан Марковић, својим филмским дометима себе сврстао у “Националну класу” домаће кинематографије. Наравно, без алузије и поистовећивања са “јунаком” филма, чувеном “Заставом 750 – фићом”, која је у неким деценијама прошлог века била симбол те националне класе.
Монографија о играним филмовима Горана Марковића, чији је издавач Филмски центар Србије 2016, настала из узајамног поверења приређивача и редитеља, представљена је прошлог чевртка у организацији Филмског програма Дома културе, уз пројекцију чувеног филма из 1979. (када је Медић рођена) са Драганом Николићем у главној улози. Уредник овог програма Милен Алемпијевић је истакао, да је поред пресека домаћег филма у последњих 40 година једног од најплоднијих домаћих редитеља, ово вече уједно и омаж Драгану Николићу.
Из пера самог редитеља Горана Марковића, редовног професора Филмске режије на ФДУ, данас у звању професор емеритус, сазнајемо како су настајале идеје за поједине филмове, у каквим околностима, како је бирао глумце… Реч је о 12 играних филмова и тринаестом “Србија нулте године”, који је полуиграни и полудокументарни. Разговоре са више од 40 глумаца и сарадника на реализацији ових филмова потписује Маја Медић, филмски сниматељ, фотограф и публициста, која је постипломске студије за уметност, медије и дизајн завршила у Бриселу. Књига садржи више од 300 фотографија које илуструју све те разговоре, због чега се жанровски може сматрати фотомонографијом. Медићка их је прикупљала из више извора, почев од Југословенске кинотеке, приватних и продукцијских архива, трудећи се, како каже, да прикупи што више материјала како би направила најбољи могући избор. У том трагању застајала је пред чињеницом да, нарочито последњих година, апсолутно недостају фотографије са снимања, “које су заправо, прави доказ историје филма, јер једном у животу та екипа снима тај филм и никад више”.
ТРИНАЕСТ “ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ”
Књига обухвата период од 1977, када се појавило “Специјлно васпитање”, следе хронолошким редом фото-приче о филмовима: “Национална класа”, “Вариола вера”, “Тајванска канаста”, “Већ виђено”, “Сабирни центар”, “Тито и ја”, “Урнебесна трагедија”, “Србија нулте године”, “Кордон”, “Турнеја“, “Фалсификатор” и “Слепи путник на броду лудака”.
Уводни текст “Структура парадокса” потписује Мирољуб Стојановић, уредник издавачке делатности Филмског културног центра, који поред осталог наводи да је Горан Марковић снимио само првих пет филмова, било би довољно да уђе у историју српске кинематографије. Један текст потписује глумац Раде Шербеxија из позиције његовог пријатеља и сарадника, а на крају књиге је и обиман текст глумца Сергеја Трифуновића, писан из угла студента, сарадника (глумио је у два филма “Турнеји” и ”Фалсификатору”) и обожаватеља Горана Марковића. Најфреквентнији у Горановим филмовима су глумци Богдан Диклић (играо у свим филмовима осим у “Специјалном васпитању”, јер је још био студент), Воја Брајовић и Драган Николић. Омиљени редитељи Маје Медић су и Срђан Карановић и Рајко Грлић, студенти чувене Прашке школе, због њиховог приступа филму, социјалним темама, црног хумора и стила којим граде своја остварења.
ФОТОГРАФИЈЕ СА СНИМАЊА ДРАГОЦЕНИ И НЕПОНОВЉИВИ ДОКУМЕНТИ
– Горан Марковић је један невероватан човек који пружа својим сарадницима огромно поверење. Једина његова сугестија када је сазнао да припремам ову књигу била је да то буду играни филмови, јер је снимио и велики број документарних. Сматрала сам да он као један од највећих и свакако најплодоноснијих наших редитеља заслужује да има једну такву књигу, а монографије овог типа код нас не постоје. Осим очувања опуса Горана Марковића за будуће генерације, порука ове књиге јесте да ми не чувамо на адекватан начин филмски материјал. Надам се да ће ова књига подстаћи и друге да се баве прикупљачким радом. Она је првенствено настала и због тога да се скрене пажња на фотографије са снимања, као значајан део филмске историје. Верујем да ту има и фотографија које објављујемо први пут, посебно за филм “Мајстори, мајстори” и “Сабирни центар”, зато што сам ту имала увид у комплетну архиву – рекла је Маја Медић, која је прошле године са Стефаном Арсенијевићем била и приређивач књиге “Грлом у јагоде – 40 година ТВ серије”.
НИЈЕ КРАЈ…
Питали смо Мају Медић и како је редитељ реаговао када је видео готову фотомонографију?
-Тек листајући готову књигу, кроз коју је био у прилици да сагледа цео свој опус, Горан Марковић је схватио да је у свом редитељском приступу кренуо од документаристичког, па је прешао на уметнички и снимње у студију, да би се поново вратио документаристичком. Због ове књиге му се у једном тренутку учинило да је то крај и да неће ништа више радити, да је тиме заокружена његова прича, али свакако није. Волела бих да у неким следећим књигама, то не буду само редитељи, већ и неке друге професије укључене у стварање филма.
Зорица Лешовић Станојевић
