МИЛАН НИКОДИЈЕВИЋ И ДЕЈАН ДАБИЋ У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ
У Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, у понедељак, 3. децембра, у оквиру Филмског и видео програма, представљено је филмско стваралаштво Милана Никодијевића, редитеља, продуцента, професора Академије уметности у Новом Саду, својевремено главног уредника и водитеља култног Радија Врњачка Бања, кога је за ову прилику одабрао филмски критичар Дејан Дабић, уредник Филмског програма Нишког културног центра. Госте је представио Предраг Живковић, уредник програма домаћина, уследиле су пројекције филмова „Мица и околне приче“, посвећеног чувеној фолк певачици Милици Остојић, која је због скраћене сукње и ласцивних текстова названа – Трофртаљка, овде је из наших крајева, а била је носилац новокомпонованог андерграунда, и филм „Карамазов – слике душе“, посвећеног Едину Карамазову, гитаристи вундеркинду из Зенице, који је самоук створио завидну светску каријеру. Из разговора са Никодијевићем за „Глас“ сазнајемо…
РЕЧ АУТОРА
Како тимачите феномен Мице Трофртаљке, која је била родоначелница урбаног фолк треша, јако популараног шездесетих и седамдесетих година прошлог века?
– Сећам се 1968. године, кад се појавила та песма „Даворике дајке“. Фудбалски клуб „Раднички“ из Крагујевца је играо квалификације за прву лигу и 30.000 људи, на почетку, пре утакмице и у полувремену, слуша и скандира уз „Даворике дајке“. То је био такав феномен у време, када није било интернета, кад је постојао само један канал на телевизији, итд…. Правећи ову филмску причу о Мици Трофртаљки, хтео сам да направи причу о једном времену, с једне стране, и о томе, колико је та фокл сцена тада била, на неки начин поштенија и племенитија, него ово што се сада дешава. Не бих сад говорио о феномену фолк музике, пошто је то широка тема која се продужила и у 21 век. С друге стране, у целој тој причи, сама идеја је била да направимо филм о Мицином мужу. Мене је занимало како један човек са села реагује на ту популарност Мице Трофртаљке, она је била популарна на нивоу, готово, целе Југославије. Међутим, док сам се ја наканио да правим филм, он је човек, нажалост, умро. Онда сам то прерадио у девет слика испред девет кућа итд. То је, иначе, нискобуџетни филм, али је био на више од 20 фестивала по бившим југословенским земљама и у свету, и оно што је мени занимљиво јесте да су људи препознали универзалност приче, јер у Италији, или Холандији, људи не знају ко је Мица Трофртаљка, тако да сам ту на неки начин погодио.
РЕЧ КРИТИЧАРА
Дејан Дабић, филмски критичар и селектор Фестивала у Нишу каже:
-Милан Никодијевић је стваралац којег сам одлучио да представим у овом пројекту зато што он на неки начин повезује и теорију и праксу. Он је завршио ФДУ на смеру филмске и телевизијске продукције, а дуго је радио и у медијима, од 1978. највише на радију, али и у писаним медијима, па и на ТВ, да би пре десетак година постао и професор универзитета. Паралелно с тим се бавио продуцентским и ауторским радом, кад је реч о документарним филмовима. Један од таквих је недавно приказан и у Чачку, „Заробљено време“, у коме Пеца Поповић, наш чувени рок критичар хода стазама некадашње СФРЈ у потрази за изгубљеним, заробљеним временом везаним за рокенрол. Вечерас приказујемо две теме и два јунака, који имају везе са музиком, то су Милица Остојић или Мица Трофртаљка, за коју сви у Чачку и околини знају, а знали су је и у ондашњој Југославији из једне, помало другачије визуре. Филм „Мица и околне приче“ је учествовао на многим, па и на сарајевском фестивалу у званичној конкуренцији документарног филма. Други је прича о Едину Карамазову, такође, једном аутентичном уметнику друге врсте музике. Филм потврђује да ако не верујете у себе, не можете да успете. Али, без неког зрнца талента, или како то Пеца Поповић каже у једном другом филму Милана Никодијевића, „мора пасти прах на обод вашег шешира, то зрнце магије, јер не можете без тога да постанете велики уметник“, а Един Карамазов је, ја мислим, одавно превазишао наш регион. Филм је приказан у оквиру једног телевизијског серијала „Слике душе“, који је Милан Никодијевић радио, али оно по чему је он најпознатији је филм „Забрањени без забране“, где је још као директор Фестивала сценарија у Врњачкој Бањи направио серију разговора и ретроспективу са Радославом Зеленовићем, наших аутора, који су се сусрели са проблемима везаним за неку врсту забрана, или како су то Руси говорили, „стављања на полицу одређених филмова“. Ту су били Желимир Жилник, Пуриша Ђорђевић и Жика Павловић, и многи аутори који представљају неку врсту антологије домаћег филма у време црног таласа.
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео текст у последњем броју „Гласа“)
