ДОБРО ЈЕ ЗНАТИ ДА НИСИ САМ
Њихове приче о дијагностици најтеже болести, лечењу, хемиотерапији, зрачењу, контролама наизглед су сличне… Кажемо, наизглед, јер свака од њих је личност за себе. Кад су сазнале да болују од рака прва реакција је била шок, а онда љутња са питањем „зашто баш ја?!“, па онда туга која их је, мислиле су, преплавила попут таласа испод кога се не уме, не може дисати… И сада то осећање постоји, али уче да се боре. Неке су на почетку, друге су „прекаљени борци“… У борби им треба помоћ, свих нас – породица, установа, друштва! Посебно медицинских радника, али често управо код њих наилазе на одстуство емпатије…
Углавном се познају међусобно, управо из лекарских чекаоница и ординација. Од пре неколико недеља имају место на коме о својој болести, али и о другим стварима могу да говоре. И да знају да нису саме, да их неко слуша, чује и разуме! Њих десетак окупљају се једном седмично у просторијама Центра за лични раст и развој „Огледало“ у Улици војводе Степе 129, чији стручњаци психолози-психотерапеути Драгана Тимотијевић и Ана Милетић Миловановић организују терапијско-едукативне радионице за оболеле од малигних болести. Репортер „Чачанског гласа“ био је прошле седмице део овог јединственог „круга“, који се по први пут организује у нашем граду. Трајаће до краја ове године, а организатори и учесници се надају да ће ово убудуће постати добра пракса, можда и у постојећим државним установама.
– Ја сам се спремила за борбу, па видећемо ко ће победити – каже представљајући се, уз осмех, једна од њих реченицу коју све оне добро разумеју. Као и сваку наредну.
Разговор је од почетка искрен, јер се једино тако, надају се оне, може из сличних искустава доћи до решења проблема, па и неких „обичних“ недомумица у погледу исхране, активности… Иако су у почетку имале сумњу, па чак размишљале да је све ово само губљење времена, кажу нам да им сада ова окупљања додатно дају снагу, а да су о томе слушале од својих пријатељица у већим градовима, у којима радионице постоје већ дуго.
– Трудим се да живим што је могуће нормалније – речи су Катарине Милићевић Бараћ, која је пре осам година оболела од канцера дојке, четири године је са метастазама. „Нормалан живот“ доказује свим својим активностима. Осим што ради (а као инвалидском пензионеру „дозвољен“ је само хонорарни посао), учествује на такмичењима у пешачењу, као недавно на Палићу, у акцијама Планинарског друштва „Каблар“, јер је и сама дугогодишњи планинар…
– Карцином је, кажу психолози, психосоматска болест, а сигурно је да је стрес један од фактора болести. Ове радионице нам пуно значе да лакше превазиђемо тугу због болести и других осећања. Такође, и као подршка, коју често немамо од окружења, породице, јер ретко ко разуме наша осећања и страх од смрти, који је основни страх. Велики значај има и међусобна подршка, које дајемо једна другој, јер се добро разумемо… Већ на првој радионици смо схватиле да све исто говоримо, да исто преживљавамо, да нас само нијансе деле. „Рецепти“ лечења су различити, а на радионицама имамо стручну помоћ како да их применимо, како да живимо са овим проблемом – каже она.
Велика тема на радионицама је нездовољство здравственим услугама, а Катарина, као и друге учеснице, сматра да је неопходно спровести и едукацију медицинског особља у Чачку, на које су упућени као пацијенти. Јер, често су суочени са крутошћу, нестрпљивошћу, па и неваспитањем…
– Због природе болести ми смо „осетљивији“ и мислим да би медицинско особље морало да има више емпатије, да нас саслушају на прави начин… Већ годинама се распитујем да ли могу овакве радионице да се организују у нашој болници, али сам углавном наилазила на неизаинтересованост. На Институту за онкологију, где се лечим, постоји обавеза да се одлази на разна предавања о болести… Мишљење многих је да је онај ко је болестан од неизлечиве болести аутоматски „отписан“. А није тако! Карцином је озбиљна болест, али ми желимо да се боримо и да живимо – наглашава Катарина. 
Све учеснице очекују да овде науче додатне „вештине“ како да усмере неке емоције и користе их у својој борби, како да се носе са симптомима болести, као и периодима туге, али и системом у друштву који их често сматра „грешком“. И унапред се радују сваком четвртку када се одржавају радионице. Надају се да ће ови сусрети помоћи да се направи и удружење оболелих од карцинома, које би их пред надлежнима заступало и помогло да лакше остваре своја права.
В. Тртовић
ПРОГРАМ СУФИНАНСИРА ГРАД
Програм „Психосоцијална помоћ и подршка особама оболелим од малигних болести“ суфинансира Град Чачак од септембра до краја децембра ове године. Драгана Тимотијевић, психолог-психотерапеут у Центру „Огледало“, који у сарадњи са Удружењем „Здрав дух“ реализује пројекат, каже да су радионице и за њих, као стручна лица, биле изазов.
– Атмосфера коју праве учеснице у радионицама је невероватно добра, позитивна и топла. Наш циљ је био да оне добију подршку, да могу да причају о ономе што их мучи, да тражимо решења и као најважније да размене искуства и информације, да добију одговоре, које им најбоље могу дати они који пролазе кроз исто искуство. Будући да у Чачку не постоји саветовалиште за ове болеснике, као што је то у другим већим градовима, надлежни у Градској управи су препознали ова питања као важна за велики број наших суграђана – каже Драгана.
