Пешадијски мајор српске војске Радоје Јанковић (1879-1943) задесио се 1917. године у Русији, у вихору збивања која су променила историју ове земље, али и токове човечанства – Октобарској револуцији. Победа бољшевика са Лењином на челу објављена је у Петрограду 7. новембра 1917, по новом календару, али како су Руси време рачунали као Срби, по јулијанском календару, овај историјски преврат десио се 25. октобра. Јанковић води дневничке белешке од 31. Јула, бележећи преломне догађаје који су претходили Црвеном октобру: пад царизма, лутање вођа револуције и погубно експериментисање са масама, сукобе буржоаских и бољшевичке партије, сусрете са утицајним личностима револуције и Преломне владе – Керенски, Троцки, Луначарски, Лењин, Плеханов, Цератели – описује поразно стање на фронту, хаос у земљи. Али и понашање савезника, вапаје за миром, обичан живот престонице, девалвацију рубље, временске прилике, људе, пределе, малог човека у великим догађајима.
Обимна лична архива Радоја Јанковића, школског друга песника Владислава Петковића Диса, завереника у Мајском преврату 1903. године, црнорукца, кажњеника по солунској афери, касније дипломате и књижевника, вољом његове кћерке др Видосаве Јанковић поверена је на чување и публиковање Градској библиотеци у Чачку. Поводом века од победе бољшевичке пролетерске револуције, Библиотека 7. новембра, у 12 часова, организује у Позајмном одељењу за одрасле читаоце изложбу артефаката из Јанковићеве баштине. „Чачански глас“, чији је Радоје Јанковић од 1934. године био почасни члан, добио је есклузивно право да објави приказ Зимског дворца, царске палате династије Романов у Петрограду, који су револуционари похарали и разорили када је царизам већ увелико пао.
ПРОПАСТ ЗИМСКОГ ДВОРЦА
- децембар 1917. године
„Да су бољшевици извукли топове на Дворски Плац у Петрограду и у борби с царском гардом срушили ову огромну црвену главу у којој има преко 1.500 одељења, остале би рушевине које би саме собом говориле о значају једног доба које је прохујало. Но, царску палату нико није бранио! Нико! У полумраку огромних просторија ћутала је у страху и трепету стара, дворска послуга, једини сведок вишедневног пљачкања из последњих дана новембра 1917. год.
„Что тут било!…Что тут било!…“
Зимски двор руских императора није упропашћен у борби, он је опљачкан ноћу. У његове подруме набили су се војници, да опробају сва вина од сто година на овамо, донета из Крима и Бесарабије. Пијани, они су се прошетали по горњим одајама, где су госпостовали тирани, и где се до самог октобра те године башкарио Керенски. Свак има да дође на ред. Бољшевици су поштедели двор с поља, али су га разорили изнутра. Најбогатији двор, најлуксузније одаје, најдрагоценије збирке уметничких производа изгазили су ногама пијани војници црвене гарде, онда кад од царизма није било ни трага; кад је цела царска породица била под стражом у Сибиру; кад су сви велики кнежеви били похапшени и прогнани.
Ми смо отишли да посетимо ове рушевине првих дана месеца децембра. Пустили су нас на дечје оделење. Командант двора издао је налог да нас пусте да видимо „све што је могуће“. Било је нешто што није било могуће видети.
Прошли смо „светлим коридором“ у детиње собе. Ту су се ноћни посетиоци са апетитом забављали. Мржња се окомила на играчке. Ормани с играачкама, пајаци, коњићи, кола, лађице, све је то масакрирано и насилно здробљено. Са столичица и дивана згуљена је свилена тканина и однета. У спаваћој соби руског престолонаследника радило је неко економско оделење под Керенским. Овај правник и главнокомандујући највише је крив што је ова ризница богатства обесвећена. Његови чиновници, по изјавама слугу, били су први који су начели народну својину у двору. Код оноликих просторија по Петрограду Керенски је нашао да је најбоље заседати по двору, где је свака стварчица мамила да буде украдена.
Кад изађете из принчеве собице, одакле је креветац негде избачен, и где по поду стоје навучене службене књиге директоријума, хартије и формулари, онда ступате у одаје принцеза Татјане и Олге. Собе су у бело, украшене лепим сликама и двема мадонама, у сурово обрушеним рамовима. Заједнички мермерни умиваоник за две особе олупан је, купатило и прибор за тоалету нагрђени, тушеви обијени. Дечија соба за пријем у истом нереду. Соба за учење такође. У пријемној сали Алерксандре II је варварски хаос. У канабету за рад овог цара су широки столови и ниске, дубоке столице испроваљиване ножевима и огуљене. Ту су, по столовима лежале ствари из целог двора, од уметничке важности, које су бољшевици у пијаном бесу разбацали по поду. Ту су скупоцене лепезе, камеје, минијатурне бисте, крстићи, минијатуре у злату, бакру и седефу, прстење, лампиони, јеванђеља, чираци у злату, порцулани и теракоте. Нека савесна рука скупљала је ове стварчице, нумерисала их и почела да заводи у инвентар. Ко зна како се завршила судбина и ове збирке и инвентара. Једна комисија радила је на прикупљању уметности. Ко зна докле је отишла њезина иницијатива? Бољшевички шефови показали су се марљиви чувари уметничких тековина у Русији.
Прошли смо кроз поштеђени будоар Марије Александровне, сав у црвеној кадиви са златним гранчицама. Тешка тканина и скупоцена резбарија по стилизованом намештају чине да ова одаја личи на светилиште. У „тамном коридору“стајале су још слике Горчакова, Валујева, Коцебуа, Остен-Сакена и др. Ту је још једна изванредна јапанска ваза у суром порцелану. Поклон који је добио цар на путу кроз Сибир.
Ушли смо у пријемну собу Николаја II у црвеном трешњевом дрвету.Ту је још стајала слика крунисања Александра III од Бакера и слика посете Николаја I у Француској. У билијарској соби Николаја I одрана су кожна канабета. Брокатне завесе исечене су. Из сред завеса извађено је и изнето оно што је без шара, да би било употребљено. Над тим жалосним призором стајала је дивна слика борове шуме од Шишкина из 1895. год. Ту је и импресивна слика Крачковског са свежим зеленим, црвеним цвећем и дворцем у шумском позађу.Ту је и пејзаж Крижицког и море Ајвазовског. У тим одајама има и укуса и избора.Собе су у ораховом дрвету.
У кабинету за рад Николе II све је разривено и испревртано. Фиоке су испражњене и поломљене, фотографије избодене ножевима, бисте обрушене, огледала разбијена. По поду су лежеле дипломе, позивнице на балове и концерте. На једном концертном програму стајало је царичином руком написано: „у 9 часова под прозорима Аликс“. Слика Колодовског, село са две свраке на путу, у магли, пристајала је изванредно овој пустоши.
Прешли смо у тоалету Алексаандре Фјодоровне. Узано обелене као ходник, према адмиралитетској палати. Потпуно неукусно и без интимности. Ту је и једно купатило низ степенице, са златном оградом. У купатилу је мермерна клупа. Вода излази из хидриних уста. Утисак хладан, не отмен. У тоалети последње царице било је буржоаских орнамената у порцулану, висило је о зиду нешто сухопарних акварела. У узаним рамовима били су типови са ношњом из свих времена: епоха поезије, науке, краја 20. века, ношња из доба најтишијег цара, из доба скићана и.т.д.
Спаваћа соба Николе II је са тапетима од беле свиле са црвеним ружама. Соба за пријем. Лом! Одаје су у жутом дрвету. Ту је све испреметано и изубадано. Ту су недавно пребивали Некрасов и Коновалов. У царским креветима! У т.з.в. жутој сали, за пријем, тужно свира музика удешена на полиелејима и још тужније сања насликани Рим од Самирадског. То је пријемна соба последње царице. Све у њој је у блеску боја Гастона Латуша. Такав је и пијано, на коме је Керенски изазивао своје болесне сањарије.
Трпезарија Николе II, мрачна и стиснута, арапска сала такође у сутону. Међ колонадама у нишама, једна статуа пружа хладну руку и пита се у чуду шта се то догађа. Ту су недавно радили нижи чиновници револуције.“
Приредила: Даница Оташевић
