ЗЕНИТИЗАМ, ИЗВОРНО СРПСКИ АВАНГАРДНИ ПОКРЕТ
После летње паузе, прошлог петка, у великој сали Дома културе, одржано је треће вече програма „На маргини“, посвећено култним личностима, али и уметничким правцима са маргине културних дешавања из различитих уметничких области, књижевности, музике, филма, визуелне уметности, позоришта. Ово вече било је посвећено причи о авангардном уметничком покрету зенит, насталом између два рата у Југославији. О Љубомиру Мицићу, Бранку Ве Пољанском и зенитизму, као живој авангарди говорио је Слободан Николић, професор Гимназије у Чачку, а разговор су водили писац Саво Стијеповић и новинар Душан Даријевић. Прича о зенитизму започета је пројекцијом дела документарног филма „Мицићев кофер“, посвећен великом српском авангардном уметнику Љубомиру Мицићу, који је настао 2010. године у режији Слободана Симојловића, а премијерно је приказан 2011. на Међународном фестивалу документарног филма Белдоцс у Београду, као реконструкција идеје покојног мултимедијалног уметника Драгана Ве Игњатовића.
СА ЧОВЕКОМ У СРЕДИШТУ ПАЖЊЕ
Љубомир Мицић је српски песник, прозни писац, књижевни критичар, глумац и оснивач српског авангардног покрета зенитизам. Најзначајнији сегмент његовог рада представља покретање и уређивање часописа „Зенит“, месечне интернационалне ревије за уметност и културу, која излази од фебруара 1921. до априла 1924. у Загребу, потом од 1924. до децембра 1926. у Београду. Објављена су 43 броја овог часописа, који је током година доносио бројне манифесте, различита ликовна решења, сараднике и текстове.
– У почетку Мицић следи идеје експресионизма, о чему сведочи и програмски текст који излази у првом броју часописа „Човек и уметност“, као и текстови Црњанског, Винавера, Петровића, Матића, који повремено пишу за „Зенит“, све до јуна 1921, када Мицић заједно са Иваном Голом и Бошком Токином објављује „Манифест зенитизма“. Мицићев значајан сарадник постаје његов брат Бранислав Мицић, познатији под псеудонимом Бранко Ве Пољански, који је у Љубљани покренуо часопис „Светокрет“, након чијег гашења се прикључује „Зениту“. Био је то часопис интернационалног карактера, у коме су многи истакнути уметници тог времена објављивали своје радове на француском, немачком, холандском, мађарском, есперанту… Посебно су значајне везе са италијанским футуристима, пре свега са њиховим идејним творцем Филипом Томазом Маринетијем, што говори о афирмативном односу зенитиста према новим техничким и технолошким достигнућима. Зенитизам представља изворно српски авангардни покрет, који једини успева да пређе границе тадашње Југославије и постане познат и цењен у Европи. С друге стране, након раскида са експресионистима, Мицић почиње да заступа другачије идеје, које постају основа поетике зенитизма: идеја Барбарогенија, залагање за балканизацију и варваризацију Европе. Овакве тежње ка примитивном и изворном јављају се након Првог светског рата, настају из разочарања у западноевропске вредности и засићености западноевропском културом. Мицић сматра да Балкан, као још увек неистражено подручје, нуди свежину, неисквареност, способност регенеризације клонулог западноевропског човека. Поред свих противречности, национализма с једне и сарадње с европским уметницима с друге стране, поред различитих сарадника, жеље за раскидом са осталим авангардним школама, „Зенит“ све време свог постојања остаје окренут новинама, новијим медијима и гранама уметности (радију, филму, xезу), заступајући антитрадиционализам и антимилитаризам, са човеком у средишту пажње – каже професор чачанске Гимназије Слободан Николић.
Након 1926. године Мицић и Пољански одлазе у Париз и у том постзенитистичком периоду њихова активност се, пре свега, усмерава на ликовну уметност и сарадњу са словеначким авангардистима. Мицићев књижевни и публицистички рад можда на садржинском плану не доноси битне помаке и вредности, док су они изузетно заступљени на плану форме, која се приближава ликовној уметности, вештини израде плаката, филму, о чему говори каснија афирмација ових уметности, подсећа професор Николић:
– У Паризу живи десет година, објављујући романе на француском (још нису преведени). Његова значајна дела представљају и збирке песама: “Ритми мојих слутња“ (1919); „Источни грех“ (1920); „Мистериј за безбожне људе чисте савести“ (1920); “Стотину вам богова“ (1922), која бива забрањена исте године, те се појављује под називом “Кола за спасавање“, такође забрањен. Најближи сарадник био му је брат Бранислав, познат под псеудонимом Бранко Ве Пољански, који је у Паризу и умро, након чега се јунак наше повести враћа у Београд.
ДУХ НОВОГ ВРЕМЕНА
Пред Други светски рат Љубомир Мицић се враћа у Београд и касније, након рата, као што је био непожељан у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, иста судбина га је задесила и у ФНР Југославији, посебно због залагања за ћирилицу.
– Мицић и сам покрет зенитизам су у основи били антитрадиционалистички и то је оно што је потпуно профилисало његов однос и према свету и према животу. Али, занимљиво је да након рата он долази у сукоб са тадашњим властима управо због ћирилице. Он заступа ћирилицу у тренутку када, 1960. године, званично писмо код нас постаје латиница. Те године је завршио у затвору, а писао је писма председнику Републике и свим надлежним органима и обраћао им се са “другови, господо и помало феудалци”. Био је без средстава за живот, али је захваљујући пријатељима из Италије, са својом супругом у Београду живео од продаје оловака и жвака, које је добијао из иностранства. Још један апсурд је да је он био власник око 100 уметничких дела, непроцењиве вредности. Један амерички музеј је желео да откупи нека дела од њега, међутим он није на то пристајао. Умро је у старачком дому у Качареву, код Панчева 1971. са лекарском дијагнозом запаљење плућа. Сахрањен је поред супруге Анушке, на Новом гробљу у Београду, о трошку двојице млађих пријатеља који су бринули о њему и са њим провели последње часове – каже новинар Душан Даријевић.
После Мицићеве смрти оставински поступак трајао је скоро десет година. Кад је утврђено да нема наследнике и да целокупну његову заоставштину може да преузме Народни музеј, требало је сачинити списак свега што се налази у сандуцима са стварима из његовог стана.
Говорећи о Бранку Ве Пољанском, писац Саво Стијеповић истакао је да је његова судбина била блиска судбинама оних песника које данас зовемо уклети песници.
– Бранко Ве Пољански је био дух новог времена. Купио ме је својим стиховима, актуелношћу, свежином духа и духовитошћу, потпуним лудилом и свим оним што једна нова поетика треба да има у себи. Чини ми се да је он ишао 100 година унапред и данас је актуелан, веома свеж и фришког духа. И данас представља невероватан живи дух пун искричавости, неких непојавних слутњи, духовитости… Све што је говорио у својим збиркама поезије, током двадесетих година, можемо да пренесемо на данашње догађаје, јер осећај новог блиског рата и трвења међу људима и нацијама, врло је присутан и данас у нашој друштвеној клими. Бранко Ве Пољански је био песник чудесног сензуса. Његова књига “Паника под сунцем” је право ремек дело, то је висока поетика… Све што је он написао видећемо да се управо поклапа са нашим данашњим актуелним тренутком. Кроз две, условно речено три збирке оставио је неизбрисив траг – нагласио је писац Стијеповић, додајући да је Бранко Ве Пољански симболично раскинуо са својом књижевном делатношћу у јулу 1927. године у Београду, када је на Теразијама разделио 2.000 примерака својих књига “Тумбе” и “Црвени петао”.
Љубомир Мицић и његов брат Бранко Ве Пољански, као и сви остали сарадници, пријатељи часописа “Зенит” и зенитизма, били су избрисани из књижевне и уметничке историје тадашње државе. Тек 1980. године, словеначки редитељ Карпо Година и сценариста Бранко Вучићевић, један од најбољих познавалаца авангарде код нас, урадили су филм “Сплав медузе”, инспирисани “житијима” представника зенитизма и уопште авангардног покрета.
Н. Р.
