У Међуопштинском историјском архиву о књизи др Дарка Гавриловића
ФАШИСТА ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ
Прошлог петка је у Међуопштинском историјском архиву представљена књига „Мит о непријатељу – Антисемитизам Димитрија Љотића“ др Дарка Гавриловића, објављене у „Службеном гласнику“, у едицији „Саборник“. О књизи су, осим аутора, говорили и Борисав Челиковић, уредник у „Службеном гласнику“, др Небојша Петровић, историчар, а модератор је била Лела Павловић, директорка Архива.
Борисав Челиковић, уредник више библиотека „Службеног гласника“, „Саборник“, „Велики рат“, „Корени“, истакао је да издавачка кућа у којој ради објављује у библиотекама које он уређује дела трајне вредности које пишу сарадници „Гласника“, али и да се објављују преведена дела значајна за српску културу, написана на другим језицима.
– Овогодишња издања „Саборника“ (8) имају значајну подршку када је историографија у питању – истакао је Челиковић и посебно издвојио као једну од најпродаванијих и најтраженијих, књигу Чачанина др Милоша Тимотијевића „Благо четника и партизана – реконструкција једног мита“, која ће очигледно поновити успех књиге „Драгиша Васић и српска национална идеја“, чије се друго издање очекује.
МИТ О НЕПРИЈАТЕЉУ
Говорећи о др Дарку Гавриловићу, редовном професору Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, чија је претходна књига „Мржња, ратови, демони хришћанског света“, такође била веома запажена, Челиковић је истакао да је о Љотићу несразмерно мало писано са научног аспекта у нашој историографији и да се аутор „Мита о непрјатељу“ подухватио да осветли једну страну његове биографије, његов поглед на јеврејско питање, његов антисемитизам.
-Важно је да се разграничи да се не би дошло до заблуде, у коју упадамо када желимо да поставимо питање комунизма и антикомунизма и све противнике комунизма сврставамо на једну, а комунисте на другу страну и изједначавамо оно што се не може изједначити, тако да дођемо лако у ситуацију какав је скандал са некричким текстом о Љотићу недавно објевљеном у „Политкином забавнику“, рекао је Челиковић.
Колико је расветљавање истине о Димитрију Љотићу актуелна тема, потврдио је и историчар др Небојша Петровић, доцент на Високој школи за комуникације. Петровић је, говорећи о књизи „Мит о непријатељу“, истакао да се ради о делу које говори о догађајима које се наше друштво труди да заборави, или их улепшава, као што то говори случај са „Политикиним забавником“
– Колико је тема суморна, она је и значајна. Ауторов стил ће вам заокупти пажњу приликом читања, а са друге стране ће омогућити да уживате у лепоти српског језика. Документовани приступ и већ препознатљив стил омогућавају читаоцу да лакше зарони у прошлост и да осветли неке догађаје и ову опскурну, чудну, мистичку личност Димитрија Љотића – истакао је др Петровић.
СМРТ ПОБЕДНИК СВАКОГ РАТА
Др Дарко Гавриловић је на самом почетку свог излагања био недвосмислен и рекао је да је победник сваког рата смрт, као што је то некада мудро закључио Ели Визел.
– Додао бих, смрт не побеђује тада само кад се добије рат, смрт побеђује и кад заборавимо на рат. За нас заборавити рат значи то да смо, живећи у социјализму, догађаје Другог светског рата посматрали, кад је историографија у питању, на један ограничен начин, због историографског учења скроз помереног у лево, а распадом Југославије то клатно се померило скроз у десно. Почели смо да глорификујемо све оне који су се борили против комунизма, да изједначавамо антифашисте са сарадницима окупатора, онима који су, када је била згажена и распарчана Краљевина Југославија, били једини признати од стране Немаца, а то је Југословенски покрет отпора „Збор“, који је предводио Димитрије Љотић – истакао је аутор „Мита о непријатељу“.
ФАШИЗАМ У СОПСТВЕНИМ РЕДОВИМА
– Кад говоримо о Димитрију Љотићу, ми заправо говоримо о фашизму у нашим сопственим редовима. Љотић никада није прешао праг од један до два одсто подршке у време постојања Краљевине Југославије. Имао је нешто гласова у Србији и око Бенковца – био је јасан Гавриловић у осуди деловања Љотића и додао да је једна таква историјска фигура била једино могућа у ковитлацу Другог светског рата у тим ужасима свеопште смрти, концетрационих логора.
Историчар је истакао да је Љотић још много пре почетка рата величао Адолфа Хитлера као генијалног мислиоца, а да данас Љотићеви следбеници свог вођу желе да представе као српског хероја и патриоту, док су борби против окупатора страдали многи борци против фашизма, без разлике да ли су комунисти или нису.
– Љотић је отворено мрзео Јевреје, Роме и Србе антифашисте, а његове јединице су активно учествовале у ликвидацији неподобних и сарађивале са Немцима у стрељању таоца у Крагујевцу, Краљеву и другим градовима, када су људи Косте Мушицког у Крагујевцу мењали заробљене Србе за Роме, као да они нису људи – нагласио је Дарко Гавриловић и истакао да је Љотић свој такозвани патриотизам „паковао“ кроз политичке митове.
Такви политички митови нису исто што и народни митови, у њима се манипулисало еповима, бестидно је злупотребљаван Стари и Нови Завет и све се претварало у политички мит, који је Љотић градио на нацистичким начинима, највише злоупотебљавајући хришћанство. Није тајна да је Љотић себе представљао као великог хришћанина.
ЛАЖНИ СПАСИТЕЉ
– Он јесте био хришћанин, на моју велику жалост, али лош хришћанин. Кроз мит о спаситељу, Димитрије Љотиће је себе представљао као спаситеља, а некад и Милана Недића. У миту о изабраном народу, видео је окупирану Србију, а у миту о непријатељу све оне које је сматрао слугама сотоне, масоне, Јевреје, партизане, четнике западне силе и говорио је да се против таквих води одсуднна битка – мишљење је историчара Гавриловића.
На самом крају рата Димитрије Љотић је завршио у саобраћајној несрећи, а да се пре тога није нити једном одрекао монструозне идеологије Адофа Хитлера и њеног креатора.
Говорећи о томе зашто нам је данас потребна књига „Мит о непријатељу – Антисемитизам Димитрија Љотића“, њен аутор је рекао да нама данас није довољно да не дозволимо очевима да злом трују крв својим синовима, као што је то Тадеуш Ружевич, говорио већ је потребно и деци тих очева, чија је крв затрована, не дозволити да трују крв нашој деци, потребно је не дати им простор за тако нешто и кад се догоди нешто попут злоупотребе у „Забавнику“ и стварању лажне слике о осведоченом фашисти, важно је да против тога иступимо и као народ који је од фашизма страног и домаћег имао велике жртве и страдања – јасан је био др Дарко Гавриловић.
Одговарајући на самом крају на питања из публике о везама Димитрија Љотића са представницима Српске православне цркве и о пријатељству Љотића и владике Николаја Велимировића, Гавриловић је рекао да је појединачне подршке било, да је Љотићев „Збор“ био минорна политичка групација од осам хиљада чланова, али фанатичних бораца, по угледу на СС јединице (војници чланови партије), али да овај покрет никад није имао у целини подршку СПЦ, већ само појединаца из њених редова, а да се никако за патријарха Гаврила Дожића не може рећи да је подржавао „Збор“ и самог Љотића. За разлику од патријарха, владика Николај Велимировић је имао одличан однос, прави пријатељски са Љотићем посебно пре рата, верујући да је његов пријатељ искрени хришћанин, као што су веровали и многи други. Делили су и неке заједничке ставове кад је политика у питању. Међутим, за време рата Владика Николај је био изолован, прво у манастиру Војловица, а касније је био и у концетрационом логору. На сахрани Димитрија Љотића говор је одржао управо владика Николај, који је нажалост и величао покојника у том опроштају. То је само један пример, жалосног пријатељства духовника и политичара и не одражава став читавог православља код самих Срба, закључак је познатог историчара.
Душан Даријевић
