ГЛУМИЦА СУЗАНА ПЕТРИЧЕВИЋ О МОНОДРАМИ “ПОСЛЕДЊА ШАНСА”, СВЕТУ У КОМЕ ЖИВИМО
Таленат за комедију Сузана Петричевић показала је још као студент, када је награђена у овом жанру. Дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у класи професора Миње Дедића. Технику гласа усавршавала у средњој Музичкој школи “Коста Манојловић” на одсеку за соло певање. Стално је ангажована у Народном позоришту у Београду, а остварила је низ улога и у Атељеу 212, БИТЕФ театру, Звездара театру, позориштима “Двориште”, “Бошко Буха”, “Душко Радовић”… Играла у филмовима “Бој на Косову” Здравка Шотре, “Да цаппо” С. Шћепановића, “Протесни албум” З. Митровића, “Преполовљени” Б. Митића, “С.О.С, спасите наше душе” Слободана Шијана, “Абсурдистан” В. Хелмера и другим. Награду за најбоље глумачко остварење Народног позоришта 1999. године добила је за улогу Нађе у представи “Сузе су О.К.” Награду публике “Златна колајна” на 35. Фестивалу монодраме о понтомиме у Земуну добила је за монодраму Мирјане Бобић Мојсиловић “Последња шанса”, која је имала скоро 300 извођења, а 8. марта ју је играла пред чачанском публиком. Представа је пародија на феномен ријалити програма, у којима актери губе људско достојанство и пристају на вулгаризацију и извртање личне интиме до понижења, зарад остварења, често, нереалних циљева. “Последња шанса” доноси трагикомичне ситуације из “Великог брата”, у коме главна јунакиња чини разне уступке у потрази за мужем. Сузана у овом комаду и пева, карикирајући успешно и врло комично све људске емоције …
Ви сте се у глуми профилисали као комичарка, да ли је тешко у овом времену насмејати људе?
-То је жанровски мелодрама, по мом мишљењу – краљица позоришта, и то што ви читате у мојим представама је истина, а истина је болна. А људи се најслађе смеју тој својој истини, тој муци својој. И све је то спојено у тим текстовима које ја веома брижљиво бирам. Ту је тајна, то је оно кад гледате, а осећате тугу…
Овај жанр Вам дозвољава да направите одличну интеракцију са публиком, да људе и физички увучете у причу.
-Увек је тако, публика се и сама укључи. Монодрама не вреди ако не направиш од публике друго лице. Они морају да постану та друга улога, публика има важнију улогу од мене, ако је не увучеш и направиш од ње саговорника, онда ништа. Зато је тешка форма монодраме.
Ви сте овим комадом отворили још једно питање, а то је мањак посла за озбиљне глумце. Да ли је ово начин да глумац сам себе упосли?
-Ја сам глумица Народног позоришта у Београду већ 31 годину. Наиграла сам се као ретко ко, и не само ту, играла сам и за друга позоришта. Играм и ове мале продукције, зато што нам оне доносе новац, а за новац сви радимо и од њега живимо.
Бавите се феноменом ријалитија који су приморали неке људе да се спусте до неслућених “патоса”, да би постигли релативне циљеве. Зашто је ово време ријалитија?
-Тачно. Зато што нема живота, зато што човеку треба откупити душу, душе су ту на продају. И ако ти будеш толико изморен, изможден, сможден, употребљен, преупотребљен, да те усмере само да радиш, да ти је живот снимљен, снимају нас са свих страна, да кад дођеш кући, опет те чека он, “Велики брат”, гледа те са екрана и даје нам упутства… Слушамо вести, које служе да не мислимо ни на шта друго. И онда тако уморан, јер немаш времена да мислиш, идеш да једеш и да спаваш, а и ту храну ти исто он продаје. То је та потрошачка свест, потрошачко друштво нас је довело довде. По мом мишљењу комплетна планета, систем је труо, и то није фраза, нема више ничег, а најлепше и најскупље ствари у животу су за xабе. Е, они ти недају више ништа за xабе. Све мораш да купиш, да платиш, да се уништиш док дођеш до тог динара, а онда те они лече, нуде ти нови третман, ново лице, пластику на све стране. Зато постоје ријалити програм, да би људи гледали “понижене и увређене”. И кажу “види јадника”, а то каже онај који седи у хладној кући, јер не сме да укључи довољно грејања, јер нема да плати, полугладан, јер нема да купи довољно хране, и ко зна у каквом брачном стању, управо због социјалног статуса.
На комичан начин коментаришете и скандале. Кад видите колико проблема имају они који немају егзистенцијалне проблеме, схватите да сте заправо срећни?
-То је истина, и то је оно о чему причамо. Знате како се каже “То што дишеш, то и пишеш“. И то је суштина, оно што примамо, чиме нас пакују, то касније и емитујемо. Сва та жута штампа и служи томе да скерене пажњу са главних проблема…
Где црпите енергију, сада сте и Ви бака?
-Јесте, имам кћерку, ја сам дупла бака, добила сам двоје унучића у међувремену, унука Матију и унуку Мању, стварно сам срећна жена, само здравља, само здравља… Ништа више и не треба. Како ја могу да будем уморна, дођем са гостовања и ујутру сам код њих. Пуни је љубав према било чему, и према послу, ја обожавам овај посао. Ја сам срећна глумица, моје сале су свугде пуне… То је мој лепи живот…
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео интервју са Сузаном Петричевић прочитајте у најновијем „Чачанском гласу“)
