ОД ИЗУЗЕТНЕ ВРЕДНОСТИ ЗА СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Седамдесет година рада Архива у Чачку, поред низа програма одржаних ове године, обележено је у понедељак, 5. новембра, и представљањем ретке и веома значајне књиге „Стара Србија и Албанија“ руског дипломате Ивана С. Јастребова, у издању „Службеног гласника“.
Реч је о преведеном рукопису са руског језика насталом пре више од 100 година, који је приредио и поговор написао уредник издања, историчар Борисав Челиковић. О књизи су поред приређивача говорили историчари др Дарко Гавриловић, професор из Новог Сада и др Милош Тимотијевић, из Народног музеја из Чачка. Њихове биографије представила је директорка Историјског архива Лела Павловић. Књига је објављена у едицији „Сабирник“, али по природи истраживања припада и едицији од шест књига „Корени“, коју је приредио Челиковић, најпознатији међу српским историчарима посвећен истраживањима порекла Срба.
Дело Ивана Степановича Јастребова (1839-1894) није потпуно непознато науци. Он је крајем 19. века у више наврата у разним часописима објављивао радове везане за историју Балкана, а изненадна смрт спречила га је да објави свој дуго припремани рад о Старој Србији и Албанији. Дело је постхумно објављено 1904. у Србији, али на руском језику, у малом тиражу и без јасних критеријума приређивања, тако да је остало скрајнуто и мали број библиотека поседује то издање. Делови рада који се односе на Метохију, објављени су у Приштини 1995.
Борисав Челиковић, један од уредника „Службеног гласника“, наводи да је ово први узоран превод са руског на српски језик, што је резултат труда Весне Смиљанић Рангелов и да је реч о специфичном делу, чији су извори белешке са бројних путовања. Књига је распродата на недавном Београдском сајму и нема је у књижарама. За нашу културу, историју и дипломатију нарочито за данашње време, она је важно сведочанство, истиче Челиковић. Дефинишући простор који је обухватала Стара Србија, рекао је да је то троугао на чијим су угловима Пећ, Скадар и Охрид. Јастребов је био изненађен стањем српског народа на том терену, а нарочито се бавио истраживањем српске цркве, пописом, описима стања на терену, спомен ичком баштином. Цвијић је говорио да је једини излаз Србије на Јадран преко Скадра и тиме се подударао са Јастребовим, који је био први хришћански истраживач и дипломата који је могао да уђе у простор Старе Србије, што Цвијићу није било дозвољено. Јастребов је јако волео Србе, али их је и грдио као малу децу, попут Арчибалда Рајса. Дело је написано изузетним романсираним стилом и представља прворазредан историјски извор, истиће Челиковић и наводи да је велики проблем за приређивача био то, што су приређивачи у досадашњим руским издањима испреметали делове књиге који су пореметили ток и логику рукописа.
Др Дарко Гавриловић, редовни професор на ПМФ у Новом Саду, бави се историјом 20. века. Арапски историчар Ибн Талиб је одавно упозоравао своје владаре да морају чувати свој идентитет, да не смеју заборавити ко су. У том смислу и Јастребов упозорава Србе на то ко су и то на више начина, не само описујући дневну, малу историју, у којој бележи да су Срби свакодневност продавли на Полимљу, на простору читавог Косова и метохије, северној Албанији, на једном делу Македоније, да су били прогањани у 19. веку инсистирајужи на томе да морају водити рачуна о свом идентитету тако што ће га свакодневно пред свеколиком светском јавношћу штитити уз помоћ, наравно, и руске дипломатије. Јастребов нам приказује ширу историју која траје вековима, указјући на то да су ти крајеви српски, да Срби не смеју да буду избачени и да култура и вера Срба у тим крајевима морају да опстану. Јастребов Србе није бранио само речима и писањем, већ човек који је у више наврата и физички и оручјем бранио младе Српкиње отете на Космету, једно је чак стао испрред српских светиња и оружјем их бранио од распамећене руље. И упозоравао, ако Срби дозволе себи да постану оно што нису, заувек ће престати да буду оно што јесу и да то не смеју дозволити. Дипломатија се руководи интересима, а ово дело је непролазне вредности за српски идентитет.
Др Милош Тимотијевић, историчар чачанског Музеја као највећу вредност књиге истиче опис стања на терену и истанчан осећај за опис менталитета народа који сусретао. Забележио је натписе на споменицима, кретање становништва, рељеф, античке остатке, процесе арнаућења, тј. исламизације, порекло становништва, верску структуру, забележио је име последње Српкиње у Гори у 18. веку и не устручава се да изнесе јасно свој став о ниском цивилизацијском ступњу живота у многим подручјима настањеним Албанцима, кроз која је прошао. Челиковић је дао регистар имена и географских појмова, карте са словенским топонимима у Албанији, осврт на литаратуру. Иван Степанович Јастребов је захваљујући свом дипломатском положају као представник Руске царевине у Турској имао прилику да реализује низ значајних путовања на којима му је од велике користи било добро образовање које је поседовао. Био је дете свештеника, завршио је Казанску духовну академију, после које је своју каријеру наставио у Уџбеном одељењу источних језика при Азијатском департману, чиме је ушао у ред руских дипломата. Говорио је турски, арапски и персијски језик и одлично познавао црквене историје, тако да је његова каријера на Балкану била плодоносна. Захваљујући познавању многих језика Јастребов је протумачио и објавио низ историјских извора са подручја Балкана, од којих су неки у међувремену нестали и остали би потпун непознати. Дипломатски рад најпре га је одвео у Цариград 1866, потом у Скадар 1868, Призрен 1870, одакле одлази у Јањину1881, и на крају бива премештен у Солун 1881. за генералног конзула, где је изненада умро 1894. Свој дипломатски положај користио је и за научни рад, али и конкретно помагање интереса хришћана на Балкану, а посебно Срба, наводи Тимотијевић.
Књига је подељена на два дела. Први се односи на „Стару Србију“ у коме описује Ђаковачки и Призренски округ, Тетово и Гостивар, Дебарски и Скадарски округ. Његова историјско-географска и антрополошко-етнолошка запажања такође су веома значајна, а данас представљају извор првог реда за историју Метохије, Македоније и Албаније у другој половини 20. века. Други део књиге назива се „Албанија“, односи се на Дукађин – средњовековни Пилот, Доњи Дукађин, Мализи Шкиљу, Љумски округ, Дебарску Малесију, Мат, подручје Коре, Тиране и Драча, односно данашњу северну и средњу Албанију, а посебно поглавље у овом делу књиге посвећено је хришћанству у овој земљи. Имао је уздржано мишљење о Црној Гори… Књига је свакако део добро осмишљеног пројекта и велики допринос проучавању културне баштине и историјских процеса везаних за Албанце о којима у српској науци још увек нема довољно релевантних радова, наводи Тимотијевић.
