– Рекао бих да смо ове године изузетно успешно окончали Дисове свечаности додељивањем награде Ђорђу Нешићу за животно дело и награде “Млади Дис” Далибору Томасовићу, који ће тек, надамо се, досегнути највеће песничке висине. После два и по месеца програма, после три издања која смо објавили и одржали више од 20 различитих програма у Чачку, Заблаћу и Београду, усудио бих се да кажем, уз неколико хиљада посетилаца, који су пратили наше свечаности, могу само да честитам, пре свега, нашим лауреатима, Одбору Дисовог пролећа, свим покровитељима, и донаторима наших свечаности, и пре свега, запосленима Градске библиотеке, који су изузетним радом успели да, у условима који нису оптимални, изнесу читаву манифестацију. Верујем да је публика на завршној свечаности била задовољна оним што је могла да чује и види, јер, заиста, Дисово пролеће на свој особен и посебан начин осликава културну сцену Чачка, и позиционира га на правом месту, не само у култури Србије, него и много шире – рекао је др Богдан Трифуновић, директор Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”, резимирајући утиске након завршне свечаности 55. Дисовог пролећа.
А завршној свечаности под називом “Са једне обале на другу”, одржаној у петак, 25. маја, у дворишту Народног музеја поред Дисове бисте, претходило је отварање изложбе повећене лауреату у Одељењу за одрасле читаоце Градске библиотеке. Аутор изложбе и каталога “Дим и прашина” је мр Маријана Матовић. Каталог и изложба доносе биобиблиографске податке, фотографије, наслове збирки поезије, монографија, зборника и антологија, као и периодике у којој је заступљена Нешићева поезија. Лауреати обе награде, Нешић и Томасовић, положили су ловоров венац поред Дисове бисте и поклонили се песнику антологијских стихова.
Речима подршке поезији и организаторима Дисовог пролећа, том приликом, обратила се заменица градоначелника Милица Дачић, са уверењем да ће, после 170 година од оснивања првог читалишта у Чачку, већ наредне свечаности бити одржане, у новој, модерној згради Библиотеке. Она је лауреату уручила новчани износ награде, чији је покровитељ Град Чачак, а Дисову плакету Нешићу уручио је Богдан Трифуновић. Слово о поезији говорила је Гордана Ђилас, одлуке жирија прочитали су др Светлана Шеатовић, др Предраг Петровић и др Јана Алексић, а својом поезијом огласили су се и лауреати, Ђорђе Нешић и “Млади Дис” Далибор Томасовић. Нешићеве стихове говорио је глумац Милутин Милошевић.
ЂОРЂЕ НЕШИЋ, НЕКИ ОДГОВОРИ…
Колико му је важна “Дисова награда”, поред многих других које је добио у Србији, како се осећа у Чачку и Западној Србији, има ли изненађења када говоримо о поезији која не познаје границе и не бира велике центре да би била успешна, зашто је Дис вечита тајна, колико се негује српска поезија у Хрватској, нека су од питања на која нам је, након доделе награде одговорио лауреат 55. Дисовог пролећа:
-Хвала вам на честиткама, пратим књижевни живот и знам који су градови важни што се тиче поезије у Србији. Некад је то било централизованије у Београду, а сад има важних поетских градова, међу њима је и Чачак као један од врло важних, ту је и Краљево, веома важан поетски град, ту је и Пожега, у којој живе неки важни српски песници… Хоћу рећи, да има и малих градова који су постали важни на поетској мапи. Одлично се осећам у лепој, валовитој, зеленој Шумадији. Леп је крај, пријају ми ови људи, долазим релативно често у Србију, Војводину, наравно, где боравим повремено. Волим да чујем и овај говор Западне Србије, који је, ето, помало близак и нама ијекавцима, тај екавски, који је задржао некакве дужине. Дакле, и са језичког, и са свих других аспеката, осећам се јако лепо код гостољубивих домаћина, код добрих професионалаца, дакле, код дивне дјеце, коју сам јуче гледао у Заблаћу из читавог Моравичког округа, који су радили литерарне радове у оквиру Дисовог пролећа. Та дјечја лица су ме посебно обрадовала. За све који се бавимо поезијом, наравно, Дис је један од камена темељаца те поезије, и зашто ће Дис остати заувјек, зато што је он тајанствен пјесник. Ми га одгонетамо, али ми га нећемо моћи одгонетнути. Имамо велике пјеснике које смо прочитали до краја и који остају велики, али Дис, и поред тога што остаје велики, остаје и тајанствен, и то је увијек додатна димензија његовог пјесништва.
Ја јесам, углавном, добио књижевне награде у Србији, али била је понека и у Хрватској, додуше, у оквиру српске етничке заједнице, Српског културног друштва “Просвјета”, које дјелује у оквиру педесетак пододбора, од Барање, па до Дубровника, са центром у Загребу. Поезија је тамо заступљена у много мањој мери, књижевни живот је сиромашнији, одувјек је то тако, није то само ствар овог тренутка, али поезије још увијек има, она је сведена на мали број оних који пишу, и на још мањи број читалаца, али преживљава. Поезија ће увијек да преживи, и сва времена, па тако и ова – рекао је, након доделе награде, Ђорђе Нешић (Бијело Брдо,1957), члан Одбора САНУ за динамику климатског система Земље и дјело Милутина Миланковића, песник, који је кроз заокрет у сопственој поезији, амортизовао колективно страдање свог народа, освешћено већ у првој његовој збирци “Црв сумње у јабуци раздора” 1995, за коју добија “Бранкову награду”…“Млинови нас страшни мељу./ Осврни се Спаситељу”… пише Нешић у песми насловљеној последњим стихом.
ИЗ БЕСЕДЕ ЛАУРЕАТА
У својој беседи под називом “Дисова лирска космогонија и апокалипса”, лауреат се позвао на запис Миодрага Павловића из предговора Антологији српске поезије: “Дис и Пандуровић су песници са правим доживљајем бесконачности простора, у нас су боеми открили космос, узгред нека буде поменуто да се то догађа истовремено кад добијамо и наше астрономе светског ранга”. Живимо у хелиоцентричном свијету, али смо још увијек склони да све сагледавамо из геоцентричне визуре. Сви стари народи су били загледани у небеска пространства, с јасном свијешћу о утицају космоса на сва земаљска збивања. Модеран човек, сем ако се не нађе у слободној природи, не види звјездани небески свод од неонских реклама на врховима небодера. Наша усмена поезија сачувала је древни однос према космичким збивањима у најстаријим митолошким пјесмама, у којима се небеска тјела жене и удају. Занимљиво је да се у неким од ових пјесама, спушта ниоткуд, из ведра неба, златна жица, као покретач радње, коју можемо схватити као божанску руку, као језик, односно логос, као поезију, сублимацију језика. Ове космичке златне нити наставили су да се држе и Доментијан, и Венцловић, Његош и Лаза Костић, Дис и Пандуровић, Винавер, Попа, Мирољуб Тодоровић, Милосав Тешић… Користећи се својим пјесичким знањем, а њега чине слутња, уобразиља, интуиција, снови, предсказања, Дис је открио нове поетске просторе, пењући се и спуштајући вертикалом која спаја Земљу са Космосом. Суочен с најкрупнијим питањима као што су тајна настанка и постојања, краткоћа и коначност живота, како је све почело и шта ће бити на почетку, а свјестан да рационално поимање нема ту моћ, пјесник се окреће ониричком, да би досегнуо трансцедентално… – рекао је, поред осталог, овогодишњи добитник Дисове награде.
НАГРАЂЕН “МЛАДИ ДИС” И АУТОРИ НАЈУСПЕШНИЈИХ ЕСЕЈА
Исте вечери додељене су и награде за најбољу прву песничку збирку младог аутора и есеј о Дису. На конкурс за награду “Млади Дис” приспело је 27 рукописа, а за најбољи је проглашен рукопис под шифром “Онисм” Далибора Томасовић (1989) из Сомбора, студента српске књижевности и језика на Филозофском факултету у Новом Саду. Томасовићу је награду уручио Ђорђе Нешић. Тако је одлучио жири који је радио у саставу: Предраг Петровић, председник, Соња Миловановић и Дејан Матић. На конкурс за најбољи есеј о Дисовом стваралаштву пристигло је шест радова, а жири, који су чинили др Светлана Шеатовић, председник, др Мина Ђурић и др Бранко Вранеш, једногласно је одлучио да прва награда припадне есеју “Дисово сабеседништво са Шопенхауеровом филозофијом” Саше Козића, професора српске књижевности и језика у Средњој стручној школи “Милош Црњански” у Кикинди. Друга награда за есеј припала је Катарини Пајић из Чачка, студенткињи Филолошког факултета у Београду, за рад “Песма без речи “Владислава Петковића Диса. Трећу награду добио је Стефан Пајовић из Чачка, свршени студент докторских студија на Филозофском факултету у Новом Саду за есеј “Савременост друштвене критике у поезији Владислава Петковића Диса”.
У музичком делу програма наступили су хор “Слобо љубве” и солисткиња Мина Матијашевић, која је, уз инструменталну пратњу Дејана Вучићевића Византа, извела песму “Сунце и лед”, коју је, на стихове Нешићеве песме компоновала Вера Миланковић. Водитељке програма биле су Марија Радуловић и Маријана Лазић. Трајни белези 55. Дисовог пролећа остаће у издавачкој делатности. Објављена је књига “Сунце и лед”, избор поезије Ђорђа Нешића, као 43. издање у едицији “Књига госта”, каталог изложбе “Дим и прашина” и 49. број часописа “Дисово пролеће”, посвећеног овоговишњем лауреату и целој манифестацији.
Зорица Лешовић Станојевић
