ОСНАЖЕНЕ ПОРОДИЦЕ – БОЉИ ПОЛОЖАЈ МЕНТАЛНО НЕДОВОЉНО РАЗВИЈЕНИХ ОСОБА
На територији Чачка Удружење за помоћ ментално недовољно развијеним особама (МНРО) има око 500 корисника различитог степена сметњи у интелектуалном развоју, у многим случајевима и са физичким и сазнајним проблемима. Међу њима је и око 120 деце узраста до 15 година, а најстарији корисници су у седмој деценији. Иако је удруживање родитеља деце са сметњама у развоју знатно допринело бољем информисању и едукацији породица, још је велики број ових особа ван удружења и за ширу јавност они су и даље „невидљиви“.
Многи су узроци оваквог стања, а један од свакако важних је што ове породице у великом броју живе ван урбане средине, где су иначе надлежне установе и просторије Удружења. Нису ретки случајеви и да живе у условима великог сиромаштва. Долазак до града са својим сродником који је са инвалидитетом, за њих некада представља непремостиву препреку, иако се понекад ради о свега неколико километара. Ако превазиђу и баријеру даљине и успеју да нађу адекватан превоз, чекају их друге, не само физичке препреке…
…У разговору са породицама, често се може чути да је за њих најтеже то прво време, када се суоче са за њих новом ситуацијом, а немају разумевање окружења у коме живе и раде и не знају коме и како да се обрате за помоћ. Током времена притисци и баријере се повећавају, па многе породице бивају урушене на разне начине – од развода до болести других чланова.
Радојица Струњаш, секретар Удружења за помоћ МНРО, каже, да би се променио однос целог друштва према овој теми, мора постојати систем који ће то подржати, а не тако што дели људе по категоријама, класама и на тај начин се праве разне забуне.
– Они који имају децу са тешкоћама у развоју имају посебан облик родитељства, јер се налазе пред великим животним изазовима, а немају пуно простора да свој живот креирају, попут оних који долазе из “редовне” популације. А списак изазова је заиста велики. Сав терет живота ових особа, и када је реч о финансијском, физичком и емотивном давању, у првом реду сносе њихове породице, које се и саме сусрећу са различитим проблемима. Прва велика борба је да породица прихвати ситуацију… Потпуно је друга слика у иностранству, јер се то код нас често доживљава као да је крај живота. Велика је борба, баш на том првом кораку, да се прихвати реалност и да се живи са тим. Најчешће је цела породица укључена и велики део снаге и времена усмерен је ка том проблему. Какви су то борци, они су заиста нека врста хероја… А онда су ту и разни проблеми: од здравствених, питања како им пружити најбољу негу и здравствену заштиту, до њихове социјализације, што је примарни задатак сваког родитељства – објашњава Струњаш, чија се породица доселила у Чачак пре двадесетак година, како би његова сада двадесеттрогодишња сестра Радмила, рођена са Дауновим синдромом, имала што боље услове за живот.
Он сматра да је ситуација умногоме боља у целој Србији, захваљујући отварању адекватних установа, али у односу на земље у окружењу још је много простора за напредак. Предлози закона који би требало да помажу и оснажују породице, а тиме и све особе са инвалидитетом, као што су „родитељ – неговатељ“ и „родитељ – персонални асистент“ још од 2011. године су у дебатама и процедурама, али још нису усвојени у републичком парламенту. Према оцени представника свих удружења у Чачку, ови закони би системски решили део проблема и олакшали живот многим особама са инвалидитетом и њиховим породицама…
В. Тртовић
Цео текст можете прочитати у новом броју „Чачанског гласа“
ПРИЧЕ О ЉУДИМА ПОРЕД НАС
Нажалост, и присутност у медијима се често своди на облежавање дана неког од облика инвалидитета. Готово да нема прилога о породицама и о њиховој свакодневној борби. А свака прича о овим људима који живе поред нас, посебна је…
У наредном периоду “Чачански глас” жели да покрене ове и многе друге теме, како бисмо иницирали решавање питања која су за ове породице од животне важности. Позивамо читаоце да нам дају своје сугестије, питања и предлоге о овој теми. Контакт телефон 032 377 107, мејл адреса cacanskiglas80@gmail.com
