ИНТЕРВЈУ: НЕНАД МАРИЋ – КРАЉ ЧАЧКА
Скоро две деценије Ненад Марић, песник, сликар, кантаутор (тешко је погодити прави редослед) гради “краљевство”, у коме поред хармоније музике и слика, владају немири мисли и речи. Много тога је речено о овом Чачанину, који, како сам каже, живи у егзилу у Београду. Овај “музички алхемичар” (један од синонима за његово име), вратио је у домаћу музику аутентичност, због чега га радо слушају све генерације. Од пре неколико година наступа са својим бендом, у коме је и млађи брат Марко, а који је музици Краља Чачка дао један посебан печат. И поред великог броја песама (око 60), тек пре две године, на радост све бројније публике, издали су (напокон, први!) албум “Земља снова”, који је пропраћен Ненадовом збирком песама “На маргини”. За афирмацију песничке речи у рок и блуз музици тада је добио награду “Струне од светла” (фондација Саше Радоњића). Уочи наступа на “рођенданском” Каруселу, разговарали смо са Краљем, поред осталог, о његовом одрастању у Чачку, утицајима на музику, о новом албуму који ће ускоро бити објављен…
Последњих неколико година све чешће наступате у родном Чачку, четири пута за годину дана. Да ли Вам више годе доласци или одласци из Чачка?
– Имао сам неки темпо, два пута годишње, али се некада дешавало да дођем само једном, обично за неке празнике… За овај град ме вежу родитељи, прошлост геопсихолошке природе… И успомене на одрастање у Љубићу, где сам завршио основну школу. Тог амбијента, у коме сам одрастао, тек касније сам постао свеснији. Чудан је то амбијент за одрастање, јер није ни село, није ни град. Још је то било време 70-их и 80-их, када се другачије живело, тако да је било више и неке животне енергије у људима. Доста времена сам провео и у једном селу иза Овчара, код бабе и деде… Не знам да ли сам имао среће у односу на нека “урбана детињства”, али сигурно је утицало на карактер, на изградњу мене… И дан-данас утиче, јер то је окружење које у себи има доста природе.
“ЦРПИМ ТЕМЕ ИЗ СЕБЕ И СПОЉАШЊЕГ СВЕТА”
Ваш отац је музичар. Колико је за Вас и Марка то било пресудно да музика постане ваш избор?
– Док је био млађи, он је свирао гитару, на свадбама, весељима… Све док се није појавио турбо-фолк. Вероватно је имао утицаја, али је и са мамине стране постојала једна струја талентована за музику, па се то вероватно пренело генетски на нас.
Ваша музика и поезија могу се “читати” као приче. Уједно, поседују сликовитост стрипа. Тај спој, да ли је резултат игре или борбе?
– Не знам колико је то поезија, не могу да се усудим да тако назовем своју музику. Али тај спој је и борба и игра. Борба да се дође до игре, а игра као неко ослобођење.
Када сте се одлучивали за професију, поред Ликовне академије, уписали сте и књижевност. Литератури се често враћате. Колико из ње црпите инспирацију?
– Да, када нешто читам може да подстакне неку тему коју сам већ проживео, да ми отвори нека нова врата… Али, углавном црпим теме из свог унутрашњег, али и спољашњег света. А то су индиректни утицаји, јер када читам, допуштам да литература ваја оно што је унутар мене, оно што се зове дух, душа.
У песмама спајате социјално и интимно. Са друге стране, музика им даје радостан, весео, разигран, готово дечији призвук, у најбољем смислу те речи. Одакле ти контрасти?
– Постоје слојеви са једне стране… А опет, контрапункт у уметности, може да буде моћно средство да се изразе истине. Не знам колико успевам у томе. То дечије, како га именујете, можда је резултат бунта, то је код мене дошло несвесно. Можда управо због овакве реалности, као начин одбране.
Кажу да сте ангажовани песник. Колико уметност данас то може бити, колико може да мења свет?
– Не знам да је уметност икада и имала утицај на већи део популације. Некада је можда била више диригована и подржавана, док је данас њен утицај на промену свести и света могућ само појединачно. Јер, и мене су мењали сви они који су стварали у књижевности, сликарству, уметности у целини. Надам се на боље… Мислим да уметност на том појединачном примеру и данас тако функционише, мада се јако срозала. Мислим да је и она на неки начин на маргинама, кад је права, истинска. Мада, није ни то лоше. Јер, како је неко рекао, живимо у времену у ком уметност може да се деси било кад и било где, било коме…
НОВИ АЛБУМ У СЕПТЕМБРУ
Које је Ваше склониште “кад мржња жели да си њен”?
– Склањам се у самоћу, у себе, како бих се обрачунао са том емоцијом која није нимало наивна. Могло би да се каже да је то песничење са самим собом.
Обрада Коенове “Партизан” добро је примљена код публике, а утисак је и да Ви волите да је изводите. Да ли намеравате још неку песму да обрадите?
– Да, то је сјајна песма, једна од утицајнијих из света поп културе, захваљујући Коеновом препеву. Моје препев је настао као задатак новинарке Милице Лапчевић са “Студија Б”, која је снимала један филм. Питала ме је да ли могу да препевам ту песму. Рекао сам да ћу пробати, јер то је велика песма, осећао сам се малим, а и даље се тако осећам. Али кад сам кренуо, доста су ми помогле Арсенова и верзија Џонија Штулића. Милица је хтела да то доведемо у ово време. Тако је почело… Покушао сам ту идеју да испратим, као и песму “Hometown bleus” Steve Earle, коју смо премијерно извели на јубиларном концерту “Тајанственог воза”, коју је на Студију Б дуго водио Жикица Симић. Његова идеја је била да препевам ту песму. Мислим да је било успешно… За сада сам то урадио, можда ће их бити још када осетим неку потребу, или ако ме неко подстакне.
Раније сте углавном свиралу у клубовима, кафићима, на фестивалима. Сада све чешће свирате у великим просторима. Шта Вама више лежи?
– Увек је другачије, чак и кад свирате на једном истом месту. За неке ствари предност имају велики простори, где је звук бољи. А фестивали имају неку своју драж, због атмосфере.
Марко је унео нови ветар у Вашу музику, дао јој још један аутентичан печат. Радите ли заједно и има ли у тој сарадњи уметничког ега?
– Нема, јер ја напишем стихове и музику, а онда заједно радимо на аранжману. Врло често је он први који чује песму. Онда ми сугерише неке ствари. Тако је и у бенду, Марко је на неки начин шеф оркестра…
Рекли сте да Вам је музика спашавала живот за време студирања, а и касније. Зашто толико верујете у моћ уметности?
– Зато што уметност носи истине, које су данас скрајнуте. Отвара просторе у нама, који нас чине бољим бићима. Неке, можда и горим. Али, уметност оплемењује и јако је важна да човек постане човек. Често се дешава да се људи крију иза тога. И то ми се дешавало, али доста тога се и открије.
Постоје ли стваралачке кризе и како излазите из њих?
– Кризе су константне. Излаз је кад се направи нешто. Онда, опет јово-наново.
Радили сте музику за документарни филм “Повратак Кактус Бате”, Ђорђа Марковића, који је режирао спот за “Земљу снова”. Да ли има сличних позива?
– Да, недавно сам имао разговор за једну представу по тексту Вацлава Хавела, за коју је редитељ желео да урадим два сонга и да користи још неке моје песме.
Како се одмарате? Да ли сликате?
– Треба доћи до фазе одмора. Некад је то уз читање, уз цртање… Нисам дуго сликао, радио сам неке аквареле. Волео бих, али тренутно нисам за уље, боју… За то треба мало више времена, континуитет, мирнија глава. Али, зато стално цртам.
Све Вам је веће “краљевство”. Свирате на фестивалима у земљама у окружењу. Каква су то искуства? И колико су фестивали, попут “Карусела” значајни за публику, за градове?
– Да, свирали смо у Загребу, Сарајеву, на једном фестивал у Никшићу, у Подорици, Котору… Има доста фестивала на којима се изводи најразличитија музика, има сјајних извођача. То је супер, мислим да је су то значајни догађаји, али је некако чудно, јер нема медија који ту музику прате…
Да ли је “Земља снова” направила најзад довољно простора за нове песме и приче? Докле сте стигли са новим албумом?
– Снимили смо све, сада смо у процесу миксања. Требало би да се албум појави почетком септембра. Издавач ће, као и за први албум, бити “Поп депресија”. Нове песме већ изводимо. “Аватар” неће бити ни на овом албуму. Можда буде једно издање, после овог албума, на пролеће, на коме ће бити неке старије песме, које нису ушле ни на први, ни на други албум.
В. Тртовић
Фото: А. Алемпијевић
НА “КАРУСЕЛУ” 23. ЈУЛА
Свирали сте на “Каруселу” више пута. У ком саставу ћете наступити на концерту 23. јула (у дворишту Народног музеја, у случају кише у Дому културе)?
– Долазимо у квартету. Поред брата Марка (електрична гитара и клавијатуре), свираће Марко Бенини (бубњеви) и Миладин Стојковић (контрабас). Биће доста песмама са новог албума, и оних које смо свирали, али и оних које публика до сада није чула.
