ИНТЕРВЈУ: ТАЊА ЈОВИЋЕВИЋ, ВОКАЛ ЛЕГЕНДАРНИХ БЕНДОВА
Ни певачица, ни глумица, него извођач доследан свом таленту. Тако себе представља Тања Јовићевић, вокални солиста култних бендова “Октобар 1864”, “Екатерина Велика”, “Октобар”, “Рич Бич”… После дуже паузе, пред чачанском публиком нашла се са гудачким квартетом “Интермецо” у среду, 23. августа, на концерту, једним у низу, које је организовао Дом културе на Градском тргу. “То је чудноват спој енергија”, рекла је Тања, ”Интермецо” музику изводи на специфичан начин са репертоаром “Битлса”,” Октобра” итд. Радовала се наступу у Чачку, и како је и очекивано, било је то вече квалитетне музике.
Били сте оснивач групе “Октобар 1864” са Жељком Митровићем, и “добри дух” ЕКВ, кад се осврнете на тај период, чега се радо сећате, а шта бисте да заборавите?
-Ја никада нисам плански ушла у тај предивни, магични свет уметности. Мене је као дете интересовало све што има везе са неком лепотом стварања, бавила сам се балетом и мислила сам да ћу постати балерина. Међутим, чудни су заиста путеви Господњи и веома необични и тешки, али управо због тога и лепи. Ми смо били врло млади људи тада, Жељко и ја смо живели у Земуну и “Октобар” је настао спонтано, сви смо ми били оснивачи групе. Жељко је већ тада био фантастичан басиста, као и данас, сарађивао је са Бојаном Зулфикарпашићем, а ја сам била дете које је певало “Битлсе” у Машинском центру “Владе Димић” и учествовала на тим игранкама. Он ме чуо, позвао, и “Октобар” се није испочетка тако ни звао, касније је добио то име. Он је тада потпуно утицао на мене, да кренем у музику не размишљајући много. Дакле, “Октобар” је настао, победили смо на Палилуској олимпијади културе и као награду добили могућност да снимимо први албум који се звао по имену бенда. Сви памтимо да је то била Југославија и да је било мало, али мало лакше када сте демо бенд да свирате и да вас неко чује. Оправдали смо то поверење и касније, верујте ми, да није било подршке и љубави публике и многих људи са стране, то не би ни опстало. Људи и дан данас памте и воле те песме, и заиста поштују тај неки труд, јер све је то настало из љубави. То је јако битно да се каже, али живот после донесе разне прекретнице и раскршћа, тако да нас је тај проклети рат спречио у дисању, а камоли у креативности и “Октобар” се распао.
Значајну улогу у Вашој каријери имао је сада већ легендарни фронтмен ЕКВ Милан Младеновић?
-Милан Младеновић је дошао на снимање нашег другог албума “Игра бојама”, да нас подржи, пошто је продуцент био његов кум Митар Суботић, који, такође, више није међу нама. Он је снимио са мном све пратеће вокале на другом албуму, постајемо пријатељи и он ме као брат, дакле, као брат што штити сестру, позива да се дружимо уз музику. Милан Младеновић је био толико велики да никада није рекао да сам пратећи вокал, већ је рекао “Заиста бих волео да коначно стане неко поред мене и да пева поред мене”. Милан је био визионар и песник, осетио је тај дух осамдесетих, био рањив као и сви хиперсензитивни људи, јер уметници су такви, али он је био, пре свега, изванредан певач. Тај његов крик је остао од Бога записан у времену и простору, и ја могу само да кажем да ми је била част што сам била само мали део те његове огромне љубави за музику, свет и људе уопште. Отишао је пре времена, али је оставио нас да као неки чувари традиције, чувари ватре, преносимо то у аманет генерацијама. Част ми је што сам била део тог времена, али ето, неким чудом, ја преживех и морам даље.
СТИМУЛАНСИ НЕМАЈУ ВЕЗЕ СА КРЕАТИВНОШЋУ
Да ли су то време и та музика новог таласа, ипак, поред свог авангардизма, били и неко време декаденције, деструкције, ипак је дрога, тај порок, однела неке драгоцене животе, зауставила њихове домете?
-Мене не интересује шта људи причају, ја у то време нисам имала појма о чему се ради. Ја нисам запалила цигарету до 33. године. Желим да кажем и да поручим свим младим генерацијама да стимуланси и било шта слично, алкохол, то нема никакве везе са креативношћу. Никада нисам била део градске екипе и никада се нисам дружила ни са осталим делом бенда ЕКВ, него само с Миланом, тако да у то време заиста нисам знала о чему се ради. Мислим и да је та прича врло интимна, и да нико нема право о томе да прича, поготово не ја… Повезивање креативности, декаденције, можда мало и морбидности тих песама за неке људе, уопште нема везе са тим.
Увек ће људи питати те ствари, али данас, у овом времену када се неке грозоте узимају за нормалне и за мејн стрим, опет смо ми прозвани. Тада сам била дете, нисам пила ни кока-колу, мало ми је доста повезивања с тим, немам потребу да се браним… Немојте заборавити да ни тада ти људи нису имали адекватну бригу. То су уметници, ми треба да стварамо, а не да се бавимо пословима менаxера и мислимо да ли ћемо сутра имати новца да купимо хлеб и јогурт. Они су били препуштени сами себи као и ми, 30 година већ. Та небрига људи који су били около, ЕКВ је тек требало да постане велики бенд. Игнорисање једног културног наслеђа, што данас та музика и јесте, и апсолутна небрига о човеку, је већ тада почела да се показује, ја бих пре рекла да је то био узрок пада и тих грозних стања, јер нико се не брине, не о ономе што радите, него о вама као људском бићу. То сиромаштво духа је оставило огроман траг и наставља се тренд, ја сам борац против тога, а не против последица. Небрига је гора од било ког стимуланса.
Недавно сте снимили спот са Жељком Митровићем за баладу “Дур и мол”. Певате дивне стихове: ”Љубав је у ваздуху/ Дубоко удишем њу/ Само од ње живећу сутра и кад не будем ту/ Кад све прође сакрићу бол у дур и мол”. Могу ли се љубав и бол сакрити, а пропо оног што сте већ рекли, да је у суштини свега љубав?
-Тешко, тешко, ја сам, као и сви људи, прошла један изузетно тежак период. Увек и сваком човеку дође тренутак када се мора суочити са собом и оним што живот носи. Дакле, тај тежак период ми је показао да ми је сва та снага коју сам искористила у свакодневном животу врло неопходна да би вам људи веровали, ако причате о песми. Дакле, свака песма за коју се одлучим да је изведем, било на енглеском, или на српском језику, носи и део мог живота, моје биографије. У избору песама одлучивала сам се увек по критеријуму да ли сам ја то проживела или не. Можда је зато интересантно да се мени верује, зато што говорим истину. Одлучила сам се за истину и тако ћу наставити и даље. Што се тиче те песме, рекла сам да ћу пристати само ако ми се допадне текст и ако има везе са мном. Наравно, с Марином Туцаковић телефоном смо направили текст, толико се журило, и дивно је испало. Врло је битно да је истинито, мене ништа друго не интересује.
ОД ЈЕСЕНИ У РИЈАЛИТИ ПРОГРАМУ
Бићете од јесени један од актера новог ријалитија “Задруга” на “Пинку”. Социолошки гледано, то су омражени програми, да ли Вам је тамо место?
-Тачно. Знате шта, ја мислим да човек на љубазан позив треба да размисли и одговори. Никада нисам позивана на неке сличне ствари. Међутим, овај пут, не гледам то широко, пошто нико не мисли на мене, Продукција ТВ Пинк ме је позвала, отишла сам на разговор и нисам много размишљала. Зато што је начин на који су ми се обратили био изванредно коректан, са пуно поштовања, и мени се то допало. Људи и овако причају шта хоће, мене нема на сцени, ја сам живела врло тешко и била сам у неким проблемима, јер нисам константно имала посла, а камоли да нешто снимим. Дакле, ово гледам као шансу да се вратим у медије, и да коначно снимим нешто одговарајуће. Први пут мислим на себе, јесте, начин је другачији, наравно, слажем се са свим, врло је опасно чак и за каријеру, али то ће донети много чистију ситуацију. Људи који се брину за моју душу до сада, протеклих десет, петнаест година, нису окренули телефон да питају да ли сам жива. И није ово освета, него само да покажем, немојте тако да урадите с неким другим, сетите се човека који има проблема, окрените га, питајте да ли је гладан, да ли је жедан, то је довољно.
ДА ДУША ДИШЕ, А НЕ САМО ТЕЛО…
Ви живите од музике искључиво. Значи, ако Тања Јовићевић не може да плати карту за неки рок концерт, онда је то срамота за цело друштво, а не за Вас?
-Па, видите да се толико мало пажње поклања култури генерално, међутим, култура садржи две невероватно важне ствари, а то су филозофија и религија. У свакодневном животу то је потреба за лепим, потреба да вам душа дише, а не само тело, и сваки човек има ту потребу у себи. Али наравно, оно што се нуди није баш адекватно. Међутим, направићемо да ми будемо понуда, али неко мора да ме види. Мене су већ сто пута и сахранили, далеко било, ја само желим да покажем овима “некима” да сам жива и способна да направим ко зна шта, ако Бог да, не велико, него лепо.
Докле сте стигли са плановима око групе “Октобар”, снимања песама?
-Нисмо наишли на разумевање осталих чланова. Ја дуго, дуго нисам изводила песме “Октобра”, јер сам мислила да то није фер према осталима. Међутим, инсистирање публике ме је довело до тога да будем толико уметнички слободна да обрадим те песме, да променим мало текст, да их ставим у мој тренутни животни контекст. Онда сам нашла интересантне, младе, талентоване људе са Xез академије у Београду и с њима сам направила концерте, такође, љубазношћу Драгана Максимовића, који их је организовао и поштено се намучио, заиста. Свугде је било препуно, али то није довољно. Ја ту причу, за сада, не бих дирала, иако људи воле да чују те песме, а ја волим да их обрађујем. Имам нове песме, не могу тренутно да им се посветим, али мислим да ће бити врло интересантне, јер желим да идем у корак са временом. Мени ће увек живи бенд и бина бити светиња. То се не мења. Али, мислим да сам такође довољно способна да истражујем ово време које доноси електронику, она мора бити хумана. Дакле спој живих инстурмената и електронике, то је нешто дивно, и наравно да све то буде уживо.
Које би песме биле Ваша лична карта?
-Има их доста, наравно. Од “Октобра” – “Пратиш траг”, од Битлса “Аре…..” и од ЕКВ “Само пар година за нас”.
Уместо коментара савремене музичке сцене и потреба публике, можемо ли да закључимо речима Милана Младеновића: “Гладни су музике и забаве, а кад си гладан, једеш оно што је на трпези!”-
-Тачно. Немам шта да додам, али желим да кажем, ја не допуштам да било ко поред мене буде гладан, и тако свако треба да ради, бар ја мислим… Поручујем младим људима да не одустају. Није нам Бог дао исте таленте, не морамо сви да слушамо оно што нам се намеће, дајте младима шансу…
Зорица Лешовић Станојевић
Фото: Миленко Савовић и „Чачански глас“
(Цео интервју у најновијем „Гласу“)
