ЛЕТЊА ФИЛМСКА ПРИЧА: РАДИША ЗИМОЊИЋ, НЕКАДАШЊИ ДИРЕКТОР “ЧАЧАК ФИЛМА”, НАЈУСПЕШНИЈЕГ БИОСКОПА У ЗЕМЉИ
Седма уметност у Србији дефинитивно се свела на “културни инцидент”. Ретко смо у прилици да на великом платну видимо велике наслове. Ретко! И оно што се догађа више је резултат личне иницијативе продуцената, углавном глумаца, а мање продукцијских кућа. Очигледно је да је у филмској индустрији нека карика “заказала”. Можда је ово тренутак да се у току јавне расправе о нацрту Стратегије културног развоја Србије у наредних десет година, уради више и за филмску уметност, која је одувек имала своје место у Србији и шире. Чачак је и у бившој СФРЈ и у време старе Југославије био познат као поштовалац седме уметности. Тада су у саставу Предузећа у друштвеној својини „Чачак филм“ редовно радила три биоскопа, “Сутјеска” са летњом баштом, “Праг” и у Дому културе. Сале су биле претесне да приме све посетиоце. Данас, можемо рећи да је Чачак град без биоскопа, оног биоскопа који има свакодневне пројекције. А разлози за то постоје. Најкомпетентнији за разговор на ову тему, са довољне временске дистанце, је свакако некадашњи директор „Чачак филма“ Радиша Зимоњић, својевремено председник УО Пословног удружења биоскопских приказивача Србије и Црне Горе. Ову високу позицију стекао је захваљаујући великом ангажовању и резултатима постигнутим у приказивачкој делатности у Чачку, која је по оцени меродавних “Чачак филм” сврставала у најбољу приказивачку кућу у земљи.
Који су узроци успона и падова „Чачак филма“ и филмске делатности уопште? Подсетите нас и других активности „Чачак филма“које су га учиниле истинском кућом културе?
-Након што сам седам година радио на руководећим радним местима у Секретаријату за народну одбрану при Општини Чачак, на моју велику радост, понуђено ми је радно место начелника Дома ЈНА, што сам и прихватио. Оно што је био Дом културе за град, то је био Дом ЈНА за официре. У Дому ЈНА сам радио на културно- уметничким и образовним пословима, у оквиру којих су приказивани и филмови, тако да сам се већ тада упознао са овом делатношћу. Избор филмова, уговарање, организација и све друго везано за филм, био је мој посао као начелника. За рад на пословима културе посебно сам се обучавао у Београду у одређеним установама, а у граду сам сарађивао са свим установама културе и био укључен у сва културна збивања. Тада смо важили за најбољи гарнизони Дом ЈНА у првом војишту (прва и трећа армија заједно). Због кризе у старој Југославији у Дом ВЈ долазе избеглице, тако да је даље било немогуће радити. Од 1. јануара 1995. године изабран сам за директора „Чачак филма”, тако да сам се још једном нашао на пословима филмске делатности и културе.
ПРОЈЕКЦИЈЕ И ЗА ЈЕДНОГ ГЛЕДАОЦА
За кратко време, постали сте најбоља приказивачка кућа у Србији и Црној Гори. Како сте то успели у тешким деведесетим?
-Морам рећи да је све то постигнуто једним великим залагањем, са доста ентузијазма и добром организацијом. Сматрам да од руководиоца много тога зависи, али он је само једна карика у ланцу. Целину и снагу чини колектив, треба само знати како га мотивисати. Наравно, морате имати циљ и визију тога шта желите да постигнете. Све активности су биле усмерене на један једини циљ, а то је, како да биоскопи “Чачак филма” постану омиљено место грађана свих генерација. Настојали смо да поред филма понудимо и друге културне садржаје. До тада је радио само бископ “Сутјеска” и то само повремено.
Прво сам увео редовност пројекција. Често се у почетку догађало да филм прикажемо за само једног посетиоца, упркос постојећој одлуци да се филм не приказује, ако нема бар 20 посетилаца. То се брзо рашчуло по граду. Дистрибутере у Београду сам замолио да ми дају најновије филмове, како бих имао шансу да покренем публику и они су то радо и учинили. После три месеца, нисам имао више разлога да их молим, сами су се нудили. Уз велику подршку чачанских медија покренуо сам акцију враћања публике у биоскопе под слоганом “ПОНОВО РАДИ БИОСКОП”. Било је дирљиво колико су и медији желели да помогну, а та подршка је трајала до самог краја и ја сам на томе захвалан. Ефекат је био фантастичан, имао сам утисак да је град одавно чекао тако нешто. Пошто биоскоп скоро да није радио, млади нису ни знали шта је бископ. Порасли су уз видео рекордере. У организованим посетама биоскопу први пут су истински доживели велико платно. Добили смо и дугорочну подршку од челника локалне самоуправе, што се одразило и на проширење културне понуде, пре свега, организовање првих Летњих дана културе у граду 1996, тако да је “Чачак филм” заправо покретач ове манифестације, коју је од 1997. преузео град, а ја сам као подпредседник, а касније и председник УО КПЗ, у име Организационог одбора, одређен за координатора ове манифестације.
Показатељ Вашег успеха је била велика посета биоскопима, а о томе сведоче цифре?
-Колико је биоскоп био посећен у то време, говоре подаци. Од 4.000 посетилаца1994. године пре мог доласка на чело “Чачак филма”, већ 1995. било је 56.000 посетилаца; 1996. у наше биоскопе је ушло 110.000 посетилаца; 1997. године 122.000; 1998, чак 135.000 посетилаца. Томе је значајно допринео рад сва три биоскопа у граду, који су били атрактивно уређени и украшени филмским стендијима и банерима, које смо због повлашћеног положаја добијали од дистрибутера, а они од филмских менаxера са запада, као и популарне цене карата, за које смо се изборили код дистрибутера у Београду.
БРОЈНЕ ПРЕМИЈЕРЕ И ПРЕДПРЕМИЈЕРЕ
Печат Вашем раду дале су бројне предпремијере и премијере, пре београдских, са присуством глумачких екипа, што је привлачило филмску публику?
-Предпремијере и премијере домаћих филмова уз присуство већег дела глумачке екипе смо углавном радили у Дому културе и Летњој башти Биоскопа “Сутјеска”, која је већ тада имала западни манир да публика уз послужење може уживати у пројекцији. За те пројекције често се тражила карта више. Највећу посету привлачили су домаћи филмови, нарочито “Подземље” Емира Кустирице, “Лепа села, лепо горе” Срђана Драгојевића, “Птице које не полете” Здравка Шотре, “Рат уживо”, а од страних “Титаник”, “Матрикс” и многи други.
Као члан Комисије за филм Заједнице установа културе Србије били сте један од иницијатора формирања Пословног удружења биоскопских приказивача Југославије?
– То је било 1996. на састанку Комисије за филм у Пожаревцу, да би већ наредне године то удружење било и формирано. Поред осталог, једна од значајних активности била је и сарадња са Министарством за културу и учешће у доношењу стратешких планова битних за свеобухватан развој филма, а посебно приказивачке делатности. Изабран сам прво за потпредседника, а касније и за председника УО Пословног удружења биоскопских приказивача Југославије. Био сам поносан што Чачак, поред најбоље приказивачке куће у тадашњој Југославији, има и човека на челу свих приказивача. Ова функција ми је била улазица за многа врата: постао сам члан Комисије за израду Закона о кинематографији и члан Југословенске антипиратске асоцијације. Са ових функција успео сам да Југословенска кинотека и Пословно удружење БПЈ буду издавачи “Стрипа о филму” чачанског аутора Ненада Ерића, чији сам био уредник, што нико у свету није урадио. Само због недостатка средстава стрип није стигао на Кански фестивал. Успех “Чачак филма” и моје активности у Београду имали су одјека у великим медијима.
“Чачак филм” је био и један од организатора Југословенског фестивала анимираног филма, јединственог на Балкану, коме сте, такође били директор?
–Организовали смо га 1997, 1999. и 2001 године, а Чачак је био стални домаћин тог фестивала са седиштем у “Чачак филму”. На месту директора овог фестивал остао сам наредна три мандата. Касније, у интересу даљег раста и развоја, фестивал је договорно пресељен у Дом културе.
Рат у марту 1999. је пресекао ту обећавајућу перспективу “Чачак филма”?
-Због рата су отказани сви мејxерски филмови, филмови великих иностраних кућа, тако да смо буквално остали без средстава за рад. Пратећа појава је била и незапамћена телевизијска и видео пиратерија која је кренула током рата и остала дуго после тога. Посета биоскопима се преполовила. Све је било теже опстати. Као решење покренута је иницијатива да се целокупна имовина “Чачак филма” који је пословао као друштвено предузеће, пренесе у власништво Града, што је подржао и Савет за културу, чији сам био члан. Али, због сумње у статус имовине и могуће реституције, то није било могуће. Ту је, нажалост, био и крај ондашњег “Чачак филма”. Све што се после тога дешавало било је логична последица.
После „Чачак филма“ радили сте као вероучитељ, а потом и у својој Агенцији за остало образовање на активностима развоја свесности и васпитања. Видите ли себе поново у култури?
-Област културе била је и остала сфера мог интересовања и дубоко верујем да у њој могу још много тога да дам.
Зорица Лешовић Станојевић
(Фотографије из личне архиве Радише Зимоњића)
