ИЗЛОЖБА УДРУЖЕЊА „РАСАРТ“ У ЛИКОВНОМ САЛОНУ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Удружење „РАСАРТ“ основано је 2011. године као неформална група која окупља ликовне уметнике и историчаре уметности са основном идејом поштовања класичних сликарских техника и поштовања наше културне баштине. Отуда на сликама иконе, сакрални симболи, стилизације крста, Маглич, Студеница, Ћирилица и средњовековни орнамент, Свети Илија, Анђео 1 и 2, Ратник, Срцевидац, Дарови предака, Испосница, Богородица, Светлост…Слике 22 аутора и делом и називом потпуно припадају наслову поставке „Трагом старе Србије“, коју је у петак, 22. марта, у Ликовном салону Дома културе отворила академски сликар Весна Петровић, уредница Ликовног програма Дома културе.
„Драгоцено културно наслеђе српског народа је данас угроженије више него икад и зато су оваква подсећања кроз евокацију националне прошлости утолико значајнија. Не мирећи се са улогом посматрача, удружење жели да истицањем правих уметничких вредности, покуша да очува основне постулате нашег културног бића и докаже трајност једне културе. Косово и Метохија, Јужна Србија, и стара Рашка област где се дешавала ренесанса ктиторске делатности, су неисцрпна инспирација за уметничко дело“, бележи у каталогу изложбе Љиљана Суботић, историчар уметности из Београда, која ову групу прати од оснивања.
„РАСАРТ“ је и „друштво сликара љубитеља сликања у природи и по природи“, што је био само почетни импулс за окупљање људи који воле и негују уметност, и баве се њоме.
-Велика српска сликарка Надежда Петровић још почетком 20. века каже: „У уметности, као и у књижевности, нарочито код малих народа, позив и дужност је прво се обазирати на чисто своје… Кад цивилизација малог народа нема обележја живахног и националног, онда је она надрицивилизација“. Подсетимо се само ремек дела у светској уметности, свако од њих носи дозу националног. Није могуће, а ни логично затворити се према сазнањима, добрим примерима и утицајима са стране, али је потребно промишљање за одабир, имати довољно осећаја и мере и не урушити основну идеју, сопствену духовност и креативност, а свакако и националну припадност. Толико тога има у нашој културној историји чиме се можемо поносити. У време када гасне слава Византијског царства у Србији током 12. и 13. века настају највећи и најлепши споменици културе.
То доба владавине Немањића је названо доба светлости. Србија са престоницом Рас и владавином Стефана Немање доживљава одлучни политички, привредни и културни успон. Рашка школа означава зрели период српске уметности средњег века. Сликарство тог доба носи у строге религиозне теме димензију људске реалности, препуне емоција и унутрашњег преживљавања, слави се лепота људске природе, исказана кроз слој боја и богатство облика – наводи кроз цитат Весна Петровић.
У многим изложеним делима, наводи Петровићка, осећа се дах Византије. И конкретно их одређује… Пеђа Тодоровић свој рад изражава у мозаику. Мирослава Карајанковић, Петрија Јовичић, Оливера Протићи Франц Цурк користе мотиве са фреска. Оливера Милуновић и Рада Сикимић користе старо писмо и орнаментику, коју сликањем и батиком преносе на свилу. Весна Марковић користи традиционалне мотиве са ћилима.
Ласло Колар и Станка Тодоровић сликају српски пејзаж у коме су смештени културно-историјски споменици. У бајковит средњовековни свет запловили су Славољуб Радивојевић, Јазмина Кланица, Југослав Оцокољић и Татјана Пировић. Модеран приступ традицији имају Оливера Штрбац и Славица Ердељановић Цурк.
Међу сликама на овој изложби осећа се снажна топлина боја, дах минулих векова, озарење фресака, посматрача обузима осећај препознатљивости, сигурности у свом дубоком корену и чврстим хоризонтима оног Немањићког доба светлости…
