ПРОФЕСОР ДР ЉУБОМИР ЕРИЋ, ПСИХОТЕРАПЕУТ И ПСИХОАНАЛИТИЧАР, ГОСТ ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ У ЧАЧКУ
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Предавање проф. др Љубомира Ерића „Страхови, њихово порекло, природа и како их превазићи”, одржано у уторак, 18. септембра, у сали Скупштине града, организовала је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”. Бројна публика, међу њима и велики број средњошколаца, пратила је занимљиву и анегдотски постављену причу из праксе др Љубомира Ерића, психијатра, психоаналитичког психотерапеута, редовног професора Медицинског факултета у Београду у пензији. Посебно поље интересовања професора Ерића су адолесцентски проблеми, сексуални поремећаји и стање страха које је изучавао примењујући психоаналитичку психотерапију.
Аутор је више од 150 стручних и научних радова, као и 20 монографија, књига и уџбеника, међу којима су и:“Страх од испита“ (1977), „Социјална фобија“ (1998), „Страх од смрти“ (2007), „Речник страха“ (2007), „Психоанализа и психопатологија ликовног израза“ (2000, 2010) „Енциклопедија страха“ (2015), „Лексикон љубави и сексуалности“ (2017). Професор Ерић је на предавању, између осталог, говорио о књизи „Енциклопедија страха” и одговарао на питања публике. Гост предавања био је и универзитетски професор др Бранко Мишић, а водитељ програма Марија Радуловић. У нашем разговору, који је претходио предавању, радо се сетио чувених чачанских психијатара Мајсторивића, др Бошка Јовичића и његовог имењака Љубомира…
ШТА ЈЕ СТРАХ?
Наслов теме Вашег предавања су, такорећи, четири темељна питања о којима говорите. Шта је страх, како га дефинишете?
-Страх је емоционална реакција која угрожава психички и телесни интегритет сваког појединца. То је реакција пред опасношћу, због које особа може да доживи врло тешка стања, па и смрт. Значи, страх је емоционална реакција пред опасношћу. Међутим, кад кажемо страх, онда мислимо на страх од одређених појава, предмета, ситуација или објеката, али за нас психијатре је много занимљивија стрепња, анксиозност, која је безразложни страх, кад не постоји никаква опсаност коју човек може да објективизује, а има страх. У српском језику за страх се користе изрази: тескоба, плашња, гроза, мора, ужас, старава…
Како одређујете, где је порекло страха?
-Са научне тачке гледишта, медицински, посматрамо прво генетику. Страх је биолошки феномен, а не само психолошки, и наслеђује се генетским путем. Генетика страха је упозната до танчина данас. Ако неко у породици испољи страх у неуротском или психотичном, односно, патолошком нивоу, сигурно у његовој породици и генеаолошком стаблу постоји појединац, који је већ имао такав поремећај. Значи, као црвена нит се провлачи кроз породично стабло, то је та генетика.
Шта се наслеђује?
-Наслеђује се предиспозиција, преосетљивост, та реч је кључна. Из те преосетљивости људи у животним ситуацијама реагују страхом. Те животне ситуације могу да буду разне, трауматске, најчешће трауме су интерперсонални конфликти, неслагање у породици, са родитељима, са послодавцима, са овим или оним… Значи, животни проблеми, разне социјалне ситуације, ситуације кад човек више хоће него што може, а нема муниције за то, и тако даље. То је нарцистичка организација личности, која много хоће и има превелике амбиције и жеље, а то никако не може да оствари и то је страшан извор страха.
НАЈЗНАЧАЈНИЈИ СТРАХОВИ
Шта Ваше велико искуство говори, како их делите, који су страхове најчешћи?
-Ми не делимо страхове, иако постоје најчешћи, али најзначајнији страх је страх од смрти и у основи је готово свих страхова. То је универзалан и најтежи облик страха, затим страх од живота, то је нов појам, који није баш много интиман са широком публиком. Страх од живота је врло значајан феномен на који нисмо довољно обраћали пажњу. Како се манифестује? Као напад панике, страх од тога да ће особа да полуди, то су врло озбиљни страхови итд. Људи који имају панични страх, немају доживљај живота. Напад панике добијају они који много хоће, а немају муниције да то остваре. Нарцистички поремећај личности је данас у експанзији и то је један од најучесталијих поремећаја које лечимо.
Да ли је у Вашој пракси био изражен и страх од болести, живимо у времену у коме је јако присутан?
-Како да не, један од најчешћих разлога за страх од смрти јесте хипохондричан страх од болести, страх да болујем од неке болести, или да ћу ту болест врло брзо добити. Нарочито се то односи на тешке, малигне болести, смртоносне, као што су рак, разне леукемије, крвне болести, сида итд.
Колико нам социјални контекст намеће страхове?
-Много, социјални контекст је велики проузроковач страха. Кад човек не може да се прилагоди на околности живљења и не може да решава проблеме живљења, то су страшни потенцијали за развој страха.
Колико су пацијенти спремни да признају своје страхове?
– Врло су спремни. Страх је велики мотив да дођу да потраже помоћ, наравно, не код свих. Има неких, који баш неће да се отворе, имају страх од лекара, или страх да се отворе, да признају да су болесни, или страх да уопште призању да су немоћни да реше неку животну ситуацију.
ДА ЛИ ЈЕ СТРАХ БОЛЕСТ И КАКО СЕ ЛЕЧИ?
Да ли је страх болест?
-Није, наравно, то је наравно, кључно питање. Страх је нормална реакција и у великом делу је позитиван и конструктиван и најбољи учитељ у животу. Онај који препознаје страх, који рукује са њим и користи га у животу, тај је испекао велико знање. То су нормални облици страха, а постоји граница, кад страх постаје патолошки, а то је кад се јавља стално, учестано у току недеље више сати, кад онеспособљава, осиромашује функционисање, онемогућава доживљавање среће, задовољства, онемогућава да се ради, да се сексуално функционише, да се ужива у животу, онда је то патолошки страх. За патолошки страх је неопходна струча помоћ, он не може проћи сам.
Какав је однос лекара и пацијента, колико је то дуг процес до дефинисања страха и евентуалног решавања проблема?
-Данас постоји посебна дисциплина у оквиру психијатрије која се бави страхом и ми, који се посебно бавимо страхом, у жаргону се зовемо страхолозима. Е сад, ми се савим разликујемо од других психијатара, наш разговор не траје пет минута, него 45 минута у сеанси, сеансе су некада два, или три пута недељно по 45 минута, тако да се много разликујемо од стандардног лекарског прегледа који траје до 20 минута. Све што је испод једном недељно није психотерапија. Страх се тешко лечи, али је могуће. предуслов је да човек препозна страх и да хоће да га лечи. Можемо особу научити да контролише свој страх. Страх у основи не омета талентоване и квалитетне људе, ако га ставимо под контролу, ако не, то је онда највећа патња… Имали су га Лав Толстој, Ингмар Бергман…
Имате ли пацијенте са хипотетичким страховима?
-Нико не дође са хипотетичким страховима, него са реалним. Они који имају хипотетички страх не долазе код нас, не траже помоћ. Они који имају неопходну потребу да им се помогне, који су изгубили способност да се одбране од страха, немају више механизме како да се бране, реше кофликт или животну ситуацију, онда траже подршку, помоћ, разумевање и толеранцију…
Који су то механизми којима један биолошки здрав човек може да превазиђе страхове?
-Прво мора да препозна да има страх, то је велики проблем. Није лако препознати страх, многи људи не знају да имају страх. То се рецимо веома озбиљно одражава на родитеље или на мајку, која не препознаје страх код свог детета, затим на наставнике, школско особље, које не препознаје да особа има страх. Држао сам као доцент предавање професорима на Правном факултету о страху од испита. Прво су ме са индигнацијом дочекали и рекли: – Ма, какав страх од испита, не знају студенти. Значи, велики број професора мисли да студент не зна, а он се препао јадник, не зна како му се отац зове, а све зна. Требало је неколико пута после да долазим и да убедим професоре који су едукатори, да препознају тај страх. Можете замислити колико је тешко убедити родитеље да му дете има страх. Значи, прво мора да препозна страх, а онда, да то жели да промени.
Какав је однос између страха и фобије?
-То је исто, фобија је на грчком страх, али то је један облик страха који се фокусира на одређени објект или предмет, или ситуацију. Значи, то је структурисан страх. Имамо страхове који су дифузни, свеопшти, као што је рецимо напад панике.
ПОСТОЈИ ЛИ ЧОВЕК КОЈИ НЕМА СТРАХОВЕ?
Да ли је здрав човек који нема страхове, постоји ли уопште човек који нема страхове?
-Нема тог човека, али има оних који не признају свој страх. Држао сам једно предавање у Црној Гори код једног колеге, где сам одлазио да их обучавам. Он је дошао на идеју да скупи све лекаре тога на једном месту и било их је једно 40, то није мали број. Ја сам им говорио о страху и један се диг’о и каже: – Шта нам причате колега о страху, Црногорци немају страх. Значи, има и културолошког у томе.
На који начин човек који се не обраћа струци може да превазиђе свакодневне страхове?
-Е, то је велико питање и ту сад имам исто једну анегдоту. Једном приликом држао сам предавање лекарима у Пироту. Пирот има један диван Дом здравља, као мала Војна академија у Београду, иста зграда. И, скупили се лекари свих профила, ја им држим предавање о страху и питам их хоће ли неко да нам прикаже један случај из праксе, како се ту лечи страх. Ћуте сви. Онда ја прозовем једну колегиницу која је мој ђак и кажем, ајде ти Снежана кажи, вероватно имаш некога из праксе. Она каже: – Морамо да вам признамо, да наш свет уопште не одлази код психијатра због страха, него код надрилекара, баба које слевају олово итд, и уопште код нас у научној медицини тога нема.
Суочвавање са страхом, рецимо деца се плаше мрака, или, ја се плашим змије, како да превазиђемо страх?
– Тешко. То је број један, а број два је да се јавите доктору. Значи, обавезна је стручна консултација. Страх не може да прође сам од себе и не може да се забашури. Ако се код детета јави страх од мрака, код одраслог ће се појавити много гори страх, значи, он мора да га разреши, да би могао да се развија. Страх зауставља развој и психосоцијални и психосексуални и фиксира га на неком месту и дете остаје касније у животу неспособно. Значи, мора се решавати, да би човек добио потенцијал и капацитет за развој.
КО ЈЕ ДОБРА МАЈКА?
Говорите и о страху на рођењу, о погубном раздвајању деце од родитеља, нарочито мајке?
-Данас постоји перинатална психологија, која је доказала да дете осећа све што се догађа са мајком, оцем и околином још док је у стомаку. Није случајно што се дете одмах по рођењу мајци ставља на груди. За дете је најважнији телесни контакт, морате да га додирујете, да га љубите, грлите, подржавате, хвалите… Сматра се да све то позитивно утиче на његов развој. То су први и основни елементи за развој љубави. У тој ситуацији главни актер је мајка, отац има другу функцију која касније следи. Дете, које је у првим годинама раздвојено од мајке, развија страх од раздвајања, а то је најпогубнији страх који сам у пракси видео… Онај ко је успео да се не раздваја од детета до треће године његовог живота, обезбедио је детету развој без страха, то раздвајање се односи и на мајку и на оца. Улога мајке је веома битна у препознавању страха код детета, она мора бити стрпљива, толерантна, дпџвплити детету толико времена колико му је потребно да смири… Постоји причица једног америчког педијатра психоаналитичара Доналда Видикара „Шта је добра мајка“. Укратко, то је она мајка која је способна да препозна и примерено задовољи и своје и дететове потребе, која је увек присутна, разуме и прихвата дете, и не повлађује му у свакој ситуацији, детету ствара подручје илузија, одржава му нарцистички континуитет и постепено га уводи у реалност, која је темељ његове будућности… Довољно добра мајка развија код себе способност „контејнера“ или машине за прање, способна је да амортизује све негативне емоције код детета, агресију, неприлагођеност, да све то у себи преради и врати детету „чисто“. А, да би мајке добро функционисале, мора да постоји и отац…
