ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА
Солунски фронт 1917. године. Сва пошта иде преко Црвеног крста у Женеви. На печату датум 15. август 1917. Данашњи дан.
Тачно пре 100 година ова дописница је послата Бојани Марковић (1896-1986) у село Ђурђево код Раче крагујевачке. Пишу јој браћа Војислав и Чедомир. Неко је, на Светог Јована, у њихово име калиграфским рукописом исписао поруку за њихову сестру. Дописницу је сачувао чачански књижевник Мића Миловановић и донео је у нашу редакцију. Бојана је била његова баба по оцу, а 1917. је имала 20 година. Била је осмо женско, од десеторо деце. Кад се родила, мајка ју је бацила у снег… Стрина је пронашла и вратила у породицу.
-Доживела је 90 година, била је здрава као дрен и никада није ишла лекару- прича Мића Миловановић и наставља:
– Родила је касније три сина. Њен отац Радосав, мој прадеда је 1915, приликом бежаније преко Албаније, умро у Скадру. Нашао сам његов гроб приликом крстарења Медитераном 1968. Постоји обележје у месту Сан Матијас. Оба брата су се после седам година ратовања вратила кући. Чедомир је у рат одвео коња Рашка, обојица су се 1919. године вратили, што је велико чудо, с обзиром на глад и све околности које су пратиле српску голготу преко Албаније и борбе у Првом светском рату. Чедомир је са својим коњем стигао 1912. и у битку на Једрене, град на путу ка Истанбулу, када је војвода Степа Степановић повео 15.000 српских војника да помогну Бугарима да заузму Једрене од Турака. Она је била сведок Великог рата, имала је 17 година када је сукоб почео. Памтила је многе потресне тренутке. Сећала се страха од првих авиона који су тутњили преко небеса док су брали кукуруз, а нису знали шта је то, никад нису видели авион, бежали су у шуме и крили се од страха. Њена мајка, моја прабаба Ана, остала је млада удовица са пуном кућом деце и борила се да их прехрани. Ни хлеба, ни проје нису имали. Кад су Швабе (тако су звали Аустријанце у Србији у Великом рату) окупирале Србију, упали су и у њихову авлију, тражили да се изнесе сва храна коју су имали, а јаја из гнезда су узимали и пили на лицу места. Живела је 101 годину – каже Миловановић.
У Другом светском рату, када су се читаве колоне становника кретале ка Западној Србији и Босни, и бака Бојана је пешке стигла у Босну са тешким товаром, тражећи сина Драгољуба (отац Миће Миловановића) у партизанима, кога су Немци осудили на смрт и извели на стрељање, али се спасио. Мужа Светолика су узели као таоца у Крагујевцу. Средњег сина Драгомира су мобилисали четници, али он је отишао са Равне Горе и крио се у земуницама. Трећи син јој је 1936. умро на рукама, пукло му је слепо цево. Припадала је генерацији строго патријархално васпитаних жена, свекру је сваке вечери прала ноге, ујутру га посипала да се умије. У родитељској кући деца су већ са шест, седам година, почињала да раде, рано су их бацали у животну ватру. Бојана је морала да чува бројно стадо, били су имућни пре Првог светског рата. Устајала је пре зоре и одлазила преко реке Раче да пусти стадо на испашу.
Дешавало се да река надође и однесе мостове и балване, морала је да иде чак у друго село, на губеревачку ћуприју, да би послушала родитеље… Понекад би упала у реку и кући се враћала сва мокра. Родитељска се морала испоштовати. Кад би домаћин куће отишао на пут, женска чељад ту ноћ не би спавала док се он не врати. Кад домаћин улази у кућу, сви укућани устају. Жене су се порађале у њиви, у штали, у шуми, поред свиња, и одмах настављале са кућним пословима…
Сећања Бојане Марковић Миловановић удато, забележена су и у великој Хроници “Доње Јарушице, борци Ђурђево – села у доњој Лепеници” Миће Миловановића, коју је 2005. године објавила Српска академија наука и уметности.
-Мене лично је бака Бојана много задужила. Био сам нежног здравља, па ме је пратила током школовања, и у гимназији и на Вишој педагошкој, на факултету, становала је са мном, спремала ми храну, пазила ме… Преко зиме је пртила снег дубок до груди, да би читава колона деце која су је пратила стигла у село или школу. И у служби је била уз мене, све док се нисам оженио. Моја бака Бојана је један од три главна женска лика у мом награђеном роману “Црнина и ордење” 1997 – сећа се с поштовањем Мића Миловановић и чувајући ретке успомене својих предака, попут ове дописнице, као и њихове приче у својим романима, сучувао је и део оне појединачне, породичне српске ратне историје.
З. Л. С.
