АКАДЕМИК ЉУБОДРАГ ДИМИЋ НА НАУЧНОМ СКУПУ У ИСТОРИЈСКОМ АРХИВУ У ЧАЧКУ
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
– Један од неуспеха југословенске државе јесте и у томе што није постојала рационална представа о томе ко је шта уложио у ту државу. – Не сматрам да је та велика југословенска држава била несрећа, она је била велика шанса, али су ту државу водили они, чије су главе биле сувише мале да ту шансу реализују. – Цео 20. век је политика уређивања простора методом геноцида – каже академик Димић.
Учесник и уводничар дводневног Међународног научног скупа „Србија 1918: ослобођење домовине, повратак ратника, живот у новој држави“, који је 7. и 8. децембра, одржан у Међуопштинском историјском архиву у Чачку, био је један од наших најзначајнијих историчара, академик Љубодраг Димић. Својим излагањем на тему „Крај Великог рата и стварање југословенске државе“, Димић је покушао да скрене пажњу на кључне моменте који су одредили судбину једног великог сукоба европских држава и били предуслов за почетак живота словенских народа у једној новој творевини.
СВЕСНО ЖРТВОВАН ИДЕНТИТЕТ СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ
Шта су показала истраживања, почетни југословенски ентузијазам показао се као трагичан промашај?
– Истраживања историчара показују да је рат у тим завршним данима својом бруталношћу отварао наду да ће мир донети бољитак свима који се нађу у границама те нове југословенске државе. Али, истовремено, истраживања показују да је мир био бременит свим оним противуречностима, које су на неки начин и изазвале тако велики сукоб и да је у том новом, југословенском времену, које је почело да откуцава 1. децембра 1918. године, српски народ тек требало да нађе, као и остали југословенски народи, неку формулу у којој би могли да осмисле заједнички живот. У ратним условима српска политчка елита је идеју о „три племена једног народа“ уградила у темеље своје политичке доктрине , политичке фолозофије и будуће државности. Том циљу, на крају Великог рата, свесно је жртвован идентитет српске државности и њена државност. Нажалост, искуство које имамо од једног века, показује да та формула није нађена и да је живот у тој заједничкој држави био бременит бројним проблемима, који нису могли бити решени.
Судећи по свему, српски народ је и сто година после на почетку, ако не и корак назад?
-И сада, сто година касније, томе и служи и овај скуп који имамо у Чачку. Пред историчарима је могућност да, анализирајући једно време са свим његовим успонима и падовима, просто, понуде онима који живе у 21. веку, неко сигурно упориште, извучено искуство из тог једног века, са намером да овај 21. век, који је за неке народе почео, али не и за српски, буде срећнији, са избегавањем бројних замки, које будућност ставља пред све нас заједно. У том контексту, бављење оваквим скупом испуњава и функцију историчара да, у тренутку у коме живи, истражујући прошлост, нуди погледе који могу учинити да будућност буде лакше освојива.
РЕВИЗИОНИСТИЧКИ УДАР…
С обзиром на то да су присутни и историчари из европских земаља, колику усаглашеност историјских чињеница и ставова очекујете, сведоци смо анатемисања, релативизације и ревизије српске историје?
-Они су на страни истине, макар ови, који су прихватили да дођу, јер у овом тренутку се одржава више скупова и у окружењу, и у Европи, који окупљају оне, који на другачији начин тумаче историју, да не кажем, кривотворе је. Оно с чим смо ми суочени, кад је о историографији реч, то је тај јаки ревизионистички удар, који фактички поништава све резултате научне историографије. Тај удар иде на изворе, на прибрану озбиљну научну литературу, на људе који покушавају да се по правилима струке баве прошлошћу. Другим речима, политика на Балкану, различита је од бивше до бивше југословенске републике. Део европских престоница покушава да понуди своју слику ревизионистичке прошлости и да фактички на њој гради неки темељ за будућност, али такав темељ неће бити добар, неће бити здрав. Ако на једној прослави стогодишњице Великог рата не уважите државу која је имала 26 одсто жртава само међу војницима, ако не уважите државу у којој је 500.000 деце остало сирочади, државу, која је дала 1.240.000 људских живота у темеље те Европе, која је настала 1918. године, ако не уважите државу која има 114.000 тешких инвалида, неспособних за рад, то је она категорија коју је српска литература опевала у својим приповеткама речима “Све ће то народ позлатити“ и тд, суштински поништавајући знање о прошлости, нуди се пројект будућности, који неће бити на стабилном темељу. И у том контексту, овај скуп у Чачку се уграђује у једну серију скупова који су имали за основни циљ потрагу за знањем о прошлости и истином.
Али, ако овај скуп, као и серија других, не буду имали међународну рефлексију, та истина ће остати у „нашем дворишту“ и поновиће се Париз, или неки други скуп, који ће маргинализовати српске жртве и улогу Србије у Великом рату?
-Зато се и Архив потрудио да овде са нама буду колеге из осам држава, историографи, који врше своју научну и културну мисију у циљу истине, тиме што саопштавају знање о прошлости. Другим речима, ако на кривотворењу историје градите своју будућност, нећете је изградити. Према томе, за српски народ је довољно да он сам спозна своју прошлост, да се у својој прошлости ослободи сопствених митологија, да своју прошлост рационално пројектује ка ономе што је његова садашњост и будућност, то је већ довољно, уколико овај скуп мало томе придода. Да ли ће Запад у складу са политичким концептима то уважавати или неће, то остаје неком другом, а мислим да је нама важно да, сто година после завршетка једног Великог рата, постоји добра воља да се истина о њему саопшти.
Она истина и историја, која је била скрајнута, обезвређена, тенденциозно тумачена?
-Зато што су постојале деценије, када та добра воља није постојала, када те теме нису стављане на дневни ред историјских истраживања, деценије у којима нису формирани историчари који познају изворе, у којима су били затворени архиви који чувају те изворе, деценије у којима је пројектована једна поприлично изобличена слика о томе шта је Први светски рат, шта су жртве положене у том рату, шта значи за народ који изгуби једну четвртину свог становништва и 50 одсто мушке популације, како се тај народ сналазио у неком новом југословенском времену, када се Србија са својим капацитетом од 88.000 квадратних километара увећава за 150.000 нових квадратних километара на којима, такође, живе Срби, али измешани до тачке, када их не можете делити са другим југословенским народима, Хрватима, Словенцима, који имају другачије државно-правне традиције. Ти народи, у том рату, представљају онај други пол на фронту, који се налази насупрот ровова у којима седе српски војници. Другим речима, један од неуспеха југословенске државе јесте и у томе што није постојала рационална представа о томе ко је шта уложио у ту државу. А сва истраживања показују да је српски народ у ту државу уложио све, све што је у том тренутку имао, пре свега, своју младост, своју будућност, показало се да то није дало жељени плод, да би 20 година касније, у технолошки, још бруталнијем рату, тај народ сасвим искрварио, а у времену социјализма, своје слободоумље, плаћао као тешку казну једној држави и једном режиму. И да се одмах разумемо, не сматрам да је та велика југословенска држава била несрећа, она је била велика шанса, али су ту државу водили они, чије су главе биле сувише мале да ту шансу реализују.
Или су били више у служби неких „других“ интереса?
-Наравно, прича о Југославији, то је прича о религијама, о простору, о друштвима која се разликују, то је прича о границама које постоје, на само на простору, већ и у главама људи, и тд, то је прича о различитостима, бруталностима и тд.
ЦЕО 20. ВЕК ЈЕ ПОЛИТИКА УРЕЂИВАЊА ПРОСТОРА МЕТОДОМ ГЕНОЦИДА
Зашто се дефинитивно, тај однос дела света према српском народу у 20. веку не дефинише као геноцидан, тај народ је на овим просторима, највећа жртва тог века?
-Српски народ јесте велика жртва тог рата и велика жртва тумачења тог рата, посебно у последњих 25 година. Цео 20. век је политика уређивања простора методом геноцида. Поништавање једног народа је брутално примењено над Србима и у Првом и у Другом светском рату, и у рату за југословенско наслеђе деведесетих година. Али су центри политичке моћи, који су уређивали односе у Европи после тих ратова, на различит начин тумачили тај злочин над Србима. У појединим годинама су га брутално негирали, покушавајући да на тај начин реализују неке своје уске и увек себичне интересе, на овом простору европског тла.
Каква је Ваша пројекција актуелне ситуације на Космету. Шта би ту с аспекта науке, с позиције историчара и академика, било паметно урадити?
-Историчар прати процесе. Ти се процеси некада убрзавају, некада иду неким спорим ритмом. Научници који познају проблем Косова сматрају да то питање треба решавати у бољем спољнополитичком и геополитичком тренутку, него што је то овај у коме ми живимо. Међутим, то не значи да су научници у праву. На научницима је да политику хране информацијама, поузданим знањем и чињеницама, а на политичарима је да доносе одлуке за које сносе последице и одговорност. Без тога и при том, морамо да кажемо да смо ми мали народ, да ми не одлучујемо о решавању косовског питања, да ћемо се ми, можда, за нешто питати у будућности када се то питање буде решавало. Али, да би нас питали, то значи да имамо јаку војску, јаку економију, јаку просвету, да имамо јаку националну свест и да смо као народ спремни на жртву. Ту се отвара питање, да ли после положених милионских жртава у једном, другом рату, у хиљадама жртава у овом тренутку, да ли ми имамо могућност да жртвујемо још једну генерацију? Не, да ли желимо, него да ли смемо, да ли ћемо дефинитвно поништити себе, јер српски губици у ратовима 20. века су изузетно велики, милионски, али српски губици и после ратова су подједнако велики и они се огледају у томе да смо ми земља јединаца и пензионера, да смо ми у демографском минусу већ од почетка шездесетих година. Да из тог процеса одумирања нације, сваке године изгубимо око 30.000 људи, а то је читав један град, да ли и како то зауздати? Да ли се победе у 21. веку воде на фронтовима, или у добром познавању технологије, јер ми кажу – народи који имају будућност су народи, који владају компјутерским чипом и имају велики наталитет. Ми себе не можемо да препознамо ни у једном, ни у другом, што је крајње забрињавајуће, што опет не значи да српски народ нема будућност.
(Цео текст у најновијем броју „Чачанског гласа“)
