УАРХИВУ ПРЕДСТАВЉЕНО ИЗДАЊЕ „СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА“, ПРИРЕЂИВАЧА НЕМАЊЕ ДЕВИЋА (2)
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
– Умро је у стотој години као емигрант у Канади и по изричитој жељи сахрањен је у родном Саранову – Титов режим га није ничим теретио, а ипак је читав живот провео у емиграцији – Његови мемоари су историјски извор првог реда, непосредно сведочанство о проласку наше војске кроз Босну 1944/45.
Друго издање мемоарске књиге „Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941-1945“ Александра М. Милошевића, мајора српске војске у Отаџбини, коју је приредио историчар Немања Девић, истраживач сарадник Института за савремену историју у Београду, представљено је недавно у Међуопштинском историјском архиву. Књигу је у библиотеци „Сабирник“ објавио „Службени гласник“ из Београда, а као уредник је потписује историчар Борисав Челиковић. Александар М. Милошевић био је командант Лепеничког одреда, па бригаде, пука 2. Шумадијског корпуса и Западно-моравске групе корпуса. Био је, између осталог, надлежан и за евакуацију савезничких пилота из Прањана августа 1944. У представљању књиге учествовали су, поред директорке Архива Леле Павловић и уредника, и један од рецензената др Милош Тимотијевић, а у овом наставку текста о свом дугогодишњем истраживању говоре приређивач Немања Девић, архивски саветник Горан Давидовић и историчар књижевности и професор др Владимир Димитријевић.
ДАВИДОВИЋ: НАЈИСКРЕНИЈИ МЕМОАРИ ДО САДА…
Архивски саветник Међуопштинског историјског архива историчар Горан Давидовић, бави се истраживањем историје Другог светског рата, објавио је низ публикација заснованих на тим истраживањима, учесник је више научних скупова, члан ИО Архивистичког друштва Србије и бројних других архивистичких редакција, аутор је више пројеката, међу којима се посебно истиче „Век страдања. Попис жртава у чачанском крају у 20. веку“. Сарадник је Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, Одбора за истраживање и евидентирање при Министарству правде Републике Србије и председник Комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница на територији Града Чачка. Давидовић истиче да су дуго само усмена предања о прошлости била једини начин да се сазна и друга страна приче.
-Књига „Српска прича“ говори о почетку грађанског рата, догађајима с краја 1944. и током 1945. године и краху организације Југословенске војске у Отаџбини, о добрим и лошим стварима и личностима саме организције. Описи мајора Милошевића су у великој мери сагласни са прворазредним историјским изорима, па чак и са партизанским сећањима. Пример из нашег краја је да смо колега Милош Тимотијевић и ја објављивањем књиге „Затамњена прошлост“ били оптуживани за много што шта, а превасходно за прекрајање историје и како су то рекли за „затамњивање истине“. Реч је о јесени, односно, 15. октобру 1944. године, када се догодио напад јединица ЈВО на немачке гарнизоне у Краљеву и Чачку и заробљавање великог броја немачких војника. Сећања можда обичном читаоцу боље дочаравају ратну атмосферу и до сада нетипичну слику прошлости. Вредност књиге „Српска прича“ је у томе што није писана са мржњом и пристрасношћу, иако је то виђење са једне, равногорске стране, а наведне су неке чињенице које неће одговарати ни самим поштоваоцима ни припадницима ЈВО. Укрштањем бројних и различитих сећања са превасходним коришћењем изворне историјске грађе ствара се донекле и рационалнија слика прошлости која нам је преко потребна за превазилажење подела у друштву које и данас трају. Рационалнија слика прошлости је предуслов за успотављање дијалога о будућности српског народа. Немања Девић као приређивач и „Службени гласник“ као издавач „Српске приче“ отварају и једно врло важно питање, то је судбина архивске грађе и заоставштине наших сународника који су избегли из земље 1945. године. Распадом бивше државе и увођењем вишестраначког система и у Србији политичка емиграција нестаје са политичке сцене, јер је политичка дебата пренесена у земљу. Један број емиграната се након распада СФРЈ вратио у земљу, један број је и преминуо овде, али велики број и даље живи у емиграцији. Грађа о политичким емигрантима постоји и у Србији у архивима тајне полиције, која је будно пратила сваку активност, али много обимнија грађа се налази на иностраним универзитетима и институцијама попут „Хуверовог“ института, као и у приватном власништву бројних удружења емиграната и њихових потомака. Нашу државу није никада занимала судбина наших емиграната, осим деведесетих година кад је тражена њихова материјална помоћ… Велики број наших исељеника и њихових потомака постигао је успехе и светских размера на бројним пољима, али наша јавност је слабо информисана о томе, а они су, такође, део нашег народа и наше историје. Нажалост, организовано прикупљање грађе наше дијаспоре није у плану државе нити надлежних министарстава, превасходно Министарства културе и Министарства иностраних послова. Са поносом могу да кажем да је Међуопштински историјски архив у Чачку једна од ретких установа која је овој проблематици приступила озбиљније и сад у својим фондовима има архивску грађу, односно, заоставштину људи из политичке емиграције, који су пореклом из ових крајева. Ту посебно истичем заоставштину мајора Николе Косића и Бранислава Радуловића, као и новопристиглу грађу Удружења бораца краљевске ЈВ „Дража Михаиловић“ за Француску. Књига о Дражи годинама је чувана у сефовима, управо овог Архива – рекао је Горан Давидовић и похвалио таленат колеге Немање Девића, а Борисаву Челиковићу честитао што у „Службеном гласнику“ дају простор младим историографима објављивањем ових, можда, најискренијих мемоара до сада.
ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДА ИМАМО ДОМ СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ…
-Да је среће да имамо Дом српске дијаспоре, као што је Путин то урадио оснивањем Института руске дијаспоре, чију је управу поверио Александру Солжењицину, једном од највећих руских књижевника и сведока страдања под комунизмом, који сад носи његово име, али има изузетну издавачку делатност у којој су објављене невероватне књиге. Довољно је узети књигу о протеривању више од 100 најугледнији руских научника и филозофа 1922. године… Али, упркос томе што ми немамо институције, имамо драгоцене појединце, као што је млади Немања Девић и пред таквим истраживачима је велика будућност, јер долазе неоптерећени идеолошком прошлошћу. Немања је у овој књизи написао сјајну биографију, одличан је стилиста и познавалац српског језика, сјајно уочава подробности које треба изложити, доноси и паралелне приче, сјајна је она о равногорском официру Синиши Оцокољићу Пазарцу, човеку из нашег краја, који је био лудо храбар, а чију је преписку овде Девић приложио и о коме тек треба писати… Пазарац је организовао герилску борбу против Титовог режима, имао је радио станицу у Трсту, долазио је и у Београд и по свему судећи су га Енглези „продали“, био је ухваћен, саслушан и стрељан у Београду 1954. године. То је, иначе, рођени брат чувеног чачанског хирурга Оцокоље.
Из биографије Александра Милошевића, која се чита у једном даху, као припадника генерације предратних Равногораца, сазнајемо да ни они нису били задовољни стањем у земљи, потресне су слике сиромаштва српског села. И они су желели преокрет, али не револуцију, желели су друштво социјалне правде и демократију која ће ту правду подразумевати. Не могу се само комунисти монополисати као борци за социјалну правду, а каква је она била, бележи Тимотијевић у својој књизи „Злато четника и партизана“, када Тито као Алан Форд 1942. каже: „Ако не успемо да опљачкамо неку банку, неће бити добро“ – рекао је др Владимир Димитријевић, историчар књижевности, осврнувши се на литерарне вредности ове књиге, изврсну биографију коју је приредио млади Девић и захвалио присутном Антонију Ђурићу што је забележио жива сведочења и изразио очекивање да ће његове књиге једнога дана бити лектира српској деци и омладини.
НЕМАЊА ДЕВИЋ: КОЛИКО ТОГА ЈОШ ЧАМИ НА ТАВАНИМА И У ПОДРУМИМА…
Први пут је сада пред јавност изнет биографски медаљон човека који је до прошле године и за део стручне јавности био анонинаман, истакао је у уводном слову Немања Девић, напомињући да је Александар Милошевић личност о којој би могао да буде снимљен филм, као једнако потресно, узбудљиво и аутентично сведочанство. Мемоари су писани непосредно после Другог светског рата, завршени су шездесетих година прошлог века и дуго су стајали у породичној архиви његових потомака у Канади. Пренети су у Србију после 2013. године и из тих богатих забелешки, које се односе и на предратни и поратни период може се сагледати судбина српског народа. Александар Милошевић је поживео скоро сто година и кроз његову судбину се преломио готово читав 20. век. Његови меомари су по садржају заиста једна „Српска прича“, започињу сећањем на 1918, живот у Краљевини Југославији, рат и револуцију, живот у емиграцији… Посебна препорука за ову књигу је то што је писана као сопствено сведочење без мржње и пристрасности, навео је Девић.
-Александар М. Милошевић је био син и унук ратара и ратника, рођен у време када је земља била синоним и за отаџбину и за лични посед. У породици је стекао прва знања о томе како функционише живот у задрузи, шта је дисциплина, који су то неписани српски завети који се наизуст у сваком моменту знају. Деда му је био учесник Српско-бугарског рата 1885. и мали Александар се сећао тих блиставих одличја на његовим грудима, а отац му је био учесник свих ратова за ослобођење и уједињење од 1912. до 1919, када је након гушења албанске побуне у Старој Србији, тек после седам година скинуо униформу. Као бистро дете уписује гимназију, а потом нижу школу Војне академије коју је завршио 1932, међу десет најбоље рангираних питомаца у својој 57. класи. Као такав је преведен у артиљеријску струку по свом избору, јер је то припадништво артиљерији имало посебан значај у српском идентитету, поготово после Првог светског рата.
Потом је завршио и Вишу школу Војне академије, а све то као сиромашни, сељачки син. Компаративним сагледавањем његове и биографије Коче Поповића и упоређивањем њиховог стваралаштва као историјског извора, можемо потпуно оценити мемоарске записе мајора Милошевића, који никада неће бити довршени… Ми најмање знамо о српској политичкој емиграцији на западу, о којој је дуго владало уверење да су то била терористичка удружења богатих људи, који нису бринули како живе њихови најближи сродници под комунизмом. Али, његова преписка за живота, која броји сачуваних више од 10.000 писама, то демантује. Иако је био активиста и оснивач тамошњих емигрантских удружења, никада није пришао ниједној политичкој организацији, нити се определио за њу, нити је сматрао да таква борба треба да престане. Мемоаре је писао да би указао на истину о догађајима 1941-45, да би допринео, када за то дође време, катарзи свог народа. Стил којим их је писао је на трагу српског реализма, објективан и истинољубив приступ у коме ништа није сакрио, дакле, када читамо мемоаре Александра Милошевића, ми заиста можемо да им верујемо. Чак и када ми се учинило да има контроверзи, документи које смо нашли у недавно отовреним архивама безбедносних служби, заиста од речи до речи потврђују његове наводе, не само што се тиче његовог живота, већ и слике равногорског покрета коју је креирао.
Мемоари су били у рукопису, несређени, од 2010. године сам покушавао од његовог сина да добијем материјал за књигу, али претходна лоша искуства су га спречавала да ми то повери. Када сам последњи пут 2013, отишао у Канаду, срео сам се са њим, али му нисам више помињао очеве мемоаре. Међутим, Горан Милошевић, који је добио име по Равној Гори, одлучио се да тада поклони поверење и мени као истраживачу и сарадницима, и седам дана смо поред смрзутог језера Хјурон, дан и ноћ читали његову преписку и записе и помало разговарали… Тада сам схватио да нису завршени и да ме очекује посвећено истраживање архивске грађе… Питање је колико тога још постоји у српској емиграцији, а да чами на разним таванима и у подрумима… – рекао је Немања Девић, захвалан свима који су подржали објављивање и представљање ове књиге.
