У АРХИВУ ПРЕДСТАВЉЕНО ИЗДАЊЕ „СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА“, ПРИРЕЂИВАЧА НЕМАЊЕ ДЕВИЋА
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
– Умро је у стотој години као емигрант у Канади и по изричитој жељи сахрањен је у родном Саранову. – Титов режим га није ничим теретио, а ипак је читав живот провео у емиграцији. – Његови мемоари су историјски извор првог реда, непосредно сведочанство о проласку наше војске кроз Босну 1944/45.
Друго издање мемоарске књиге „Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941-1945“ Александра М. Милошевића, мајора српске војске у Отаџбини, коју је приредио историчар Немања Девић, представљено је у петак, 8. марта, у Међуопштинском историјском архиву. Књигу је у библиотеци „Сабирник“ објавио „Службени гласник“ из Београда, проглашен 2018. за издавача године у Црној Гори и Србији. Пред чачанском публиком континуирано се налазе издања која као уредник у „Службеном гласнику“ потписује историчар Бирисав Челиковић, поред кога су у представљању књиге учествовали и др Милош Тимотијевић, један од рецензената, Горан Давидовић, архивски саветник, др Владимир Димитријевић, историчар књижевности и Немања Девић, истраживач сарадник Института за савремену историју у Београду. Рецензију књиге су потписали др Коста Николић, др Бојан Димитријевић и др Милош Тимотијевић. Професионалне биографије учесника програма представила је у својству домаћина Лела Павловић, директорка Међуопштинског историјског архива.
И сама историчар, Лела Павловић је предочила садржај књиге коју чини неколико целина: на почетку је реч приређивача Немање Девића, следи биографија Александра М. Милошевића подељена у два дела. Први обухвата период од рођења 1910. до завршетка Другог светског рата, а други део од 1945. до 2009. када је преминуо. Следе прилози: у првом мајор Милошевић прича о својим саборцима, док у другом прилогу доноси студиозно разматрање поводом 45. годишњице Равногорског покрета и четрдесетогодишњице смрти Драже Михаиловића. Трећи прилог је из пера приређивача Немање Девића, а односи се на хронологију живота и рада Александра Милошевића. Поред бројних и аутентичних фотографија, штампана је и Мапа кретања ЈВУО кроз Босну 1944-45, од Шумадије до Зеленгоре, коју је у емиграцији израдио мајор Александар М. Милошевић.
КО ЈЕ БИО АЛЕКСАНДАР М. МИЛОШЕВИЋ?
Мајор Александар М. Милошевић је рођен на Видовдан 1910. у селу Сараново код Раче Крагујевачке у Шумадији. Био је један од најбоље рангираних питомаца Војне академије у Београду у својој класи 1930. година, након чега је 1939. добио службу у Призрену. Борио се у Априлском рату и, потом, био командант Југословенске војске у Отаџбини у Шумадији (Лепеничког одреда, па бригаде, пука 2. Шумадијског корпуса и Западно-моравске групе корпуса). Био је, између осталог, надлежан и за евакуацију савезничких пилота из Прањана августа 1944. Занимљиво је да је био једини високо рангирани командант из редова покрета генерала Михаиловића који од комуниста није оптужен за ратне злочине, нити за колаборацију.
Уз свог команданта пролази целу „Босанску голготу“, о чему води и дневник. Када је војска генерала Михаиловића доживела пораз и војни слом, Александар Милошевић је наставио борбу: до јуна 1946. илегално је деловао у Шумадији, а онда емигрирао – најпре у Грчку, па у Италију, Немачку и коначно, 1949. у Канаду. Преминуо је новембра 2009. у стотој години, и по изричитој жељи сахрањен је у родном селу Саранову.
ЧЕЛИКОВИЋ: НЕМА КОМПРОМИСА СА ИСТИНОМ
-Преседан је да је ова књига Немање Девића, који припада најмлађој генерацији српских историчара, објављена августа 2018, распродата за два месеца, тако да је „Службени гласник“, који је објавио више од 40 наслова на тему историје Другог светског рата, није имао на Београдском сајму књига. И друго издање је на измаку. Ово је велики истраживачки рад који је Немања морао да реконструише и надогради. Због књига које осветљавају улогу Југословенске војске у Отаџбини и њених појеиднаца, често нам пребацују „ви историчари договорите се шта је истина“. Око истине се не договара, истина може бити само једна и ми у „Службеном гласнуку“ стојимо на позицији да нема компромиса са истином. Постоји потреба и већинска жеља да се до истине, која је због идеологије победника била скрајнута, дође и верујем да смо на правом путу. Ово је књига која говори о животу честитог Србина у прошлости, шумадисјког сељака, поштена и непристрасна, у којој се аутор критички односи и према себи – рекао је поред осталог Борисав Челиковић.
ТИМОТИЈЕВИЋ: ПРВОРАЗРЕДНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР
Говорећи о мемоарима Александра М. Милошевића, који покривају период пред Други светски рат, историчар др Милош Тимотијевић истиче да из њих видимо како се стварала војна елита, ког је порекла била, какав је био њихов социјални статус, које животне вредности, зашто су се ношени патриотизмом храбро борили у Априлском рату, зашто су себе желели да жртвују, зашто су 1941. године дошли на Равну Гору код пуковника Михаиловића и прикључили се првом покрету отпора у окупираној Европи. Они су током читавог рата покушавали да задрже позитиван однос и према Југославији и према српској националној идеји. Књига сведочи зашто су желели да избегну рат са партизанима и зашто су поражени у том грађанском рату, зашто је та српска емиграција била толико подељена и зашто је на крају Александар Милошевић био помало и разочаран кад се други пут вратио у завичај после пола века.
– Мајор Александар М. Милошевић је био син Шумадије, официр српске војске и његов живот је заиста „Српска прича“, јер из његове биографије можемо да видимо шта се то догодило са нашим народом. Отишао је у емиграцију у којој је провео читав век. Тешко је живео у Канади, где је највише времена провео, радио је као молер, радио је на фармама, жудео је за завичајем, увек је био поштен човек и говорио онако како јесте. Никада није прећутао оне тамне стране везане за Други светски рат и Југословенску војску у Отаџбини, за чемеран живот и поделе у српској емиграцији. Титова власт му никада није замерала било какав злочин, за разику од великог броја других официра. Његови записи су извор првог реда, који говори о проласку наше војске кроз Босну и остаје значајно сведочанство о томе како је изгледала Равногорска герила. Није прећутао ни тамне стране покрета. Два су момента битна у овој књизи: почетак грађанског рата 1941, хапшења, сви равногорски команданти су били изненађени грађанским ратом, јер се за то нису спремали. Други моменат је живот наше емиграције и погрешан утисак да су их тамо дочекали мед и млеко. Од војне елите пали су на најниже, мануеле послове, буквално преживљавали. Књиге не би било да Милошевић није желео да остави писани траг о свему, она је један велики истраживачки рад Немање Девића настао из расуте грађе, недовршених мемоара, писама, архиске грађе, литературе, хронологије, тако да је ово рад који је Немања требало да потпише, али је указао част Александру Милошевићу, чији се мемоари поклапају са сећањима много познатијег Звонка Вучковића, који је био генералски посинак, припадник ондашње друштвене елите, док је први био сељачко дете, син нашег народа. Звонко августа 1944. одлази у Италију, Милошевић остаје овде и пролази босанску голглоту. Први пише о томе шта се заправо заиста десило са Дражиним снагама у Босни и остваљ значајна сведочанства о томе како је изгледала равногорска герила после 1945, а о томе најмање знамо. Сви смо били убеђени да је Титова власт била апсолутно прихваћена те 1945. године, што се није десило, већ тек системом тешке репресије је његова владавина овде устоличена, јер је постојала организована равногорска герила која се овде борила још најмање две године – истакао је, поред осталог, рецензент др Милош Тимотијевић.
ДАВИДОВИЋ: НАЈИСКРЕНИЈИ МЕМОАРИ ДО САДА…
-Дуго су само усмена предања о прошлости била једини начин да се сазна и друга страна приче. Описи мајора Милошевића су у великој мери сагласни са прворазредним историјским изорима, па чак и са партизанским сећањима. Књига о Дражи годинама је чувана у сефовима, управо овог Архива. Полувековна пропаганда утицала је на уверења, тако да се појављивање нових докумената са отварањем тајних архива тумачи као ревизија историје, што није тачно. Ова књига даје сећања на овај крај и почетак устанка у Шумадији, описује ратну атмосферу и нептипичну слику пролошлости. Вредност књиге „Српска прича“ је у томе што није писана са мржњом и пристрасношћу, иако је то виђење са равногорске стране, а неке чињенице се сигурно неће свидети ни припадницима саме ЈВО… Рационалнија слика прошлости је предуслов за превазилажење подела које и данас постоје и успотављање дијалога о будућности српског народа. Нашу државу није никада занимала судбина наших емиграната, осим деведесетих година кад је тражена помоћ… Овом књигом отвара се питање и друге и бројне архивске грађе и заоставштине наших сународника који су избегли из земље 1945. године – рекао је виши архивски саветник Горан Давидовић и похвалио таленат Немање Девића, а Борисаву Челиковићу честитао што у „Службеном гласнику“ дају простор младим историографима објављивањем ових, можда, најискренијих мемоара до сада.
ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДА ИМАМО ДОМ СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ…
-Да је среће да имамо Дом српске дијаспоре, као што је Путин то урадио оснивањем Института руске дијаспоре, чију је управу поверио Александру Солжењицину, једном од највећих руских књижевника и сведока страдања под комунизмом, који сад носи његово име, али има изузетну издавачку делатност у којој су објављене невероватне књиге. Довољно је узети књигу о протеривању више од 100 најугледнији руских научника и филозофа 1922. године… Али, упркос томе што ми немамо институције, имамо драгоцене појединце, као што је млади Немања Девић и пред таквим истраживачима је велика будућност, јер долазе неоптерећени идеолошком прошлошћу. Немања је у овој књизи написао сјајну биографију, одличан је стилиста и познавалац српског језика, сјајно уочава подробности које треба изложити, доноси и паралелне приче, сјајна је она о равногорском официру Синиши Оцокољићу Пазарцу, човеку из нашег краја, који је био лудо храбар, а чију је преписку овде Девић приложио и о коме тек треба писати… Пазарац је организовао герилску борбу против Титовог режима, имао је радио станицу у Трсту, долази је и у Београд и по свему судећи су га Енглези „продали“, био је ухваћен, саслушан и стрељан у Београду 1954. године. То је иначе рођени брат чувеног чачанског хирурга Оцокоље. Из биографије Александра Милошевића, која се чита у једном даху, као припадника генерације предратних Равногораца сазнајемо да ни они нису били задовољни стањем у земљи, потресне су слике сиромаштва српског села.
И они су желели преокрет, али не револуцију, желели су друштво социјалне правде и демократију која ће ту правду подразумевати. Не могу се само комунисти монополисати као борци за социјалну правду, а каква је она била бележи Тимотијевић у својој књизи „Злато четника и партизана“, када Тито као Алан Форд 1942. каже: „Ако не успемо да опљачкамо неку банку, неће бити добро“ – рекао је др Владимир Димитријевић, историчар књижевности, осврнувши се на литерарне вредност ове књиге и захвалио присутном Антонију Ђурићу што је забележио жива сведочења и изразио очекивање да ће његове књиге једнога дана бити лектира српској деци и омладини.
НЕМАЊА ДЕВИЋ: КОЛИКО ТОГА ЈОШ ЧАМИ НА ТАВАНИМА И У ПОДРУМИМА…
-Први пут је сада пред јавност изнет биографски медаљон човека који је до прошле године и за део стуручне јавности био анонинаман. Александар Милошевић је личност о којој би могао да буде снимљен филм, који би једнако потресно, узбудљиво и аутентично говорио о томе шта је то „Српска прича“. Био је син и унук ратара и ратника, рођен у време када је земља била синоним и за отаџбину и за лични посед, у породици је стекао прва знања о томе како функционише живот у задрузи, шта је дисциплина, који су то ненаписани српски завети који се наизуст у сваком моменту знају. Деда му је био учесник Српско-бугарског рата 1885. и мали Александар се сећао тих блиставих одличја на његовим грудима, а отац му је био учесник свих ратова за ослобођење и уједињење од 1912. до 1919, када је након гушења албанске побуне у Старој Србији тек после седам година скинуо униформу. Као бистро дете уписује гимназију, а потом нижу школу Војне академије коју је завршио 1932, као један од десет најбоље рангираних питомаца у својој 57. класи. Као такав је преведен у артиљријску струку по свом избору, јер је то припадништво артиљерији имало посебан значај у српском идентитету, поготово после Првог светског рата. Потом је завршио и Вишу школу Војне академије, а све то као сиромашни, сељачки син. Комаративно сагледане биографије са Кочом Поповићем и упоређивањем њиховог стваралаштва као историјског извора, можемо потпуно оценити мемоарске записе мајора Милошевића, који никада неће бити довршени… Ми најмање знамо о српској политичкој емиграцији на западу, о којој је дуго владало уверење да су то била терористичка удружења богатих људи који нису бринули како живе њихови наближи сродници под комунизмом. Али, његова преписка за живота, која броји сачуваних више од 10.000 писама, то демантује. Иако је био активиста и оснивач тамошњих емигрантских удружења, никада није пришао ниједној политичкој организацији, нити се определио за њу, нити је сматрао да таква борба треба да престане. Мемоаре је писао да би указао на истину о догађајима 1941-45, да би допринео, када за то дође време, катарзи свог народа. Стил којим их је писао је на трагу српског реализма, објективан и истинољубив приступ у коме ништа није сакрио, дакле, када читамо мемоаре Александра Милошевића, ми заиста можемо да им верујемо. Чак и када ми се учинило да има контроверзи, документи које смо нашли у недавно отовреним архивама безбедносних служби, заиста од речи до речи потврђују његове наводе, не само што се тиче његовог живота, већ и слике равногорског покрета коју је креирао. Мемоари су били у рукопису, несређени, од 2010. године сам покушавао од његовог сина да добијем материјал за књигу, али претходна лоша искуства су га спречавала да ми то повери. Када сам последњи пут 2013. отишао у Канаду, срео сам се са њим, али му нисам више помињао очеве мемоаре. Међутим, Горан Милошевић, који је добио име по Равној Гори, одлучио се да тада поклони поверење и мени као истраживачу и сарадницима, и седам дана смо поред смрзутог језера Хјурон, дан и ноћ читали његову преписку и записе и помало разговарали… Тада сам схватио да нису завршени и да ме очекује посвећено истраживање архивске грађе… Питање је колико тога још постоји у српској емиграцији, а да чами на разним таванима и у подрумима… – рекао је Немања Девић, захвалан свима који су подржали објављивање и представљање ове књиге.
(Наставак у најновијем „Гласу“)
