ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (41)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели
СРБИ И ХРВАТИ – КО ЈЕ ПРВИ ПОЧЕО
Југословенска кинематографија у својој целокупној историји готово да је имала на прсте избројати филмове који су се бавили сложеним српско – хрватским односима. Наравно, то је било и разумљиво због друштвено прокламованог братства и јединства. Но, ипак је и било изузетака, попут филма „Пуцањ“ (1977), искусног филмског вука Крешимира Креша Голика и сценаристе Мирка Саболовића. Ни ауторски тим „Пуцња“ није се у многоме одмакао од тада пожељног стереотипа о турбулентним односима два народа, који вековима живе једни поред других, или једни са другима, али ипак и поред проблема који постоје и који нагризају те односе, налазе решење за опстанак суживота. Тај друштвени оптимизам, који савладава вековне предрасуде о два народа, заосталост прошлости и вишевековну подозривост и мржњу, која се лако обнављала и поред у то време радо прокламоване жеље да се живи у друштву које прожима братство и јединство.
О, ДА ЛИ?
„Пуцањ“ је и поред очекиваног социјалистичког друштвеног хепиенда поставио нека питања и открио потискивану сумњу у братство и јединство два народа и да је баш све онако како се причало да јесте тих ’70- их година прошлог века.
Прича почиње у готово идиличним односима, вероватно у неком славонском селу, где вековима заједно живе Срби и Хрвати. Све је како треба на први поглед. Петар Зорић (Марко Николић) и Томо Брадић (Божидар Орешковић) су другови од детињства и најбољи пријатељи, вредни људи на селу који покушавају на сваки начин да отклоне сумњу својих старих у такозвано социјалистичко пољопривредно чудо – „зелени план“, удруживање самосталних произвођача и задруга, кооперација на социјалистички начин, издашно потпомугнута повољним кредитима. Млади су били пуни наде и очекивали најбоље од „зеленог плана“, а стари к’о стари, без разлике на национално порекло, били су подједнако скептични према социјалистичким иновацијама на селу и променама које је доносило ново доба. Петрова мајка (Семка Соколовић Берток) и Томов отац (Фабијан Шоваговић), „гле чуда“, немају много поверења у опште прокламоване друштвене односе. Сумња и скепса са екномских – господарских односа, убрзо се пребацује, стицајем околности и на оне много важније – заједнички живот у прошлости два закрвљена народа.
МРЖЊА ЗА ДОРУЧАК
Петар и Томо, први ожењен, а други нежења, али са вереницом, живе заједно к’о нокат и месо, све док се Иванка, Томова девојка, не постави између њих и уздрма дуго неговано пријатељство. Из чистог младалочког хира се упушта у авантуру са ожењеним Петром. То никако не пролази код Тома, који се са Иванком и пре тога свађао и сумњао у одрживост њихове везе. Све се некако забашурило, пријатељи оду у криволов да некако изгладе односе, али не лези враже, долази до несреће. Томова пушка на повратку некако опали и тешко рани Петра. А онда, настаје хаос. За тили час, мржња која је деценијама дојила два народа, лако се, готово преко ноћи, обнавља на обе стране. Ђаво има адвокате и код Срба и код Хрвата. Не верује се „Влајима“, бившим четницима и жандарима, а и друга страна се лако присећа, шта су јој кад и где направиле комшије. „Ђавољи котао“ ради пуном паром, мржња се сервира за доручак и нагриза пријатељство и поверење између другова из детињства. Под утицајем старијих и осумњичени Томо и оштећени Петар, губе поверење у оног другог, а у селу се све више сумња да је заједнички живот уопште више могућ. Власт је на потезу.
ПОМИРЕЊЕ И СРЕЋАН КРАЈ?
И како је то било у сложеним југословенским односима, ту су истражни органи и социјалистички народни суд, који треба да истера истину и правду на видело и помири посвађане и поново врати мир у село. Места није било за предрасуде и мрачњаштво прошлих времена, све је требало опростити и заборавити. Суд доказује, уз Петрову и Томову помоћ, да је ипак реч о несрећном случају, да неке потајне намере није било, а још мање разлога за некакву међунационалну нетрпељивост. Систем на крају побеђује вековну нетрпељивост, а загрљени и поново измирени пријатељи само са прекршајним казнама за криволов одлазе у „срећну“ неизвесну будућност. Нама само остаје да замишљамо шта се у стварности само након петнаест година десило са нашим јунацима и да ли су и у новим друштвеним околностима нашли начина за неко ново помирење, али то је већ нека друга прича.
Душан Даријевић
