ДР ДЕЈАН РИСТИЋ О КУЛТУРНОМ НАСЛЕЂУ СРБИЈЕ
Феномен културног наслеђа један је од најзначајнијих ресурса које има људска цивилизација, који за разлику од лимитираних природних ресурса, које нештедимице трошимо, суштински и феноменолошки спада у неограничене ресурсе, уколико се о њему на одговарајући начин бринемо. Реч је о јединственом, неисцрпном, али и необновљивом ресурсу. Културно наслеђе представља најзначајније материјалне и нематеријалне артефакте из прошлости који на репрезентативан начин представљају најдрагоценија наслеђа људског духа. Једно је од најзначајнијих људских богатстава, јер је резултат креативног људског чина. У културно наслеђе спадају највиши домети људског стваралаштва, они који задовољавају високе критеријуме, о којима брине држава кроз своје институције, без обзира о чему је реч. Постоје три појавна облика културног наслеђа: материјално – непокретно и покретно и нематеријално, као најмлађа категорија, којом је Србија пребогата. Нематеријално културно наслеђе обухвата типичне аутохтоне обичаје, веровања, ритуал и друге манифестације чији је појавни облик нематеријалан. У развијеним земљама културно наслеђе је једно од питања идентитета, појединачног, локално и националног, али и један од темеља развоја културе, појединца и целог друштва, истакао је историчар др Дејан Ристић, стручњак у области заштите културног наслеђа, својевремено управник Народне библиотеке Србије и државни секретар за културу, на предавању одржаном у понедељак, 12. фебруара, у организацији Културно-образовног програма Дома културе.
Култура пркоси свакој врсти неслободе и ограничења. Култура је дијалог између појединаца, друштвених група, религија, нација. Култура је слобода. Слобода стваралачког чина, изражавања, очувања различитих идентитета…. То је област људског деловања која увек прва наступа и последња се повлачи и када све остало посустане, култура је та која остаје и подсећа људе на оно што заиста јесу, навела је, поред осталог, уредница програма Верица Ковачевић цитирајући свог госта.
КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ – ТЕМЕЉ ИДЕНТИТЕТА
Није све културно наслеђе, то је искључиво оно што задовољава строге критеријуме, стручне, уметничке, историјске, културолошке, оно што представља типско и најзначајније у својој области, и о њему се стара држава кроз своје централне и локалне институције културе. Србија располаже са изузетно богатим и разноликим културним наслеђем, које је мултикултурално, мултиконфесионално, стилски веома разнолико и распрострањено, рекао је Ристић, напомињући да нема дела Србије у коме нема елемената културног наслеђа. Он је сублимирао оно што у културном наслеђу Србију чини препознатљивом у европским и светским оквирима. То су археолошки локалитети, просторно културно-историјске целине, богомоље, утврђења, јавни споменици, бојишта, војни меморијали и места страдања, архиви, музеји, библиотеке, галерије. Културно наслеђе у свим својим облицима представља један од темеља идентитета, и непресушни, научни, образовни, уметнички, привредни и туристички ресурс. Чувари културног наслеђа су породичне библиотеке, албуми са фотографијама, накит и прибор за јело.
Наводећи примере добре и лоше праксе, Дејан Ристић је своју презентацију започео причом о фортификацији манастира Манасија, ремек делу архитектуре и зидног сликарства у нас, који ове године на Преображење обележава 600 година. Градио ју је деспот Срефан од 1406. до 1418. године, коме је ту и гробно место, и спада у једну од најзначајнијих манастирских фортификација у Европи, која је још увек у фази реконструкције. То је средиште чувене Ресавске школе, нашег највећег скрипторијума, који смо икад имали, ту су се преписивали средњовековни рукописи и тако ширили наука и образовање. Манасија се, нажалост, још увек не налази на листи светске културне баштине, јер није номинована, иако испуњава све услове да буде препознатљива као глобално добро. Пример лоше праксе је Ранохришћанска базилика код Беле Паланке, која је завршила под асфалтом ауто-пута. Као пример добре праксе, Ристић је навео чување средњовековних рукописа у депоима Народне библиотеке Србије.
НА ЛИСТАМА УНЕСКО-а ИЗ СРБИЈЕ
УНЕСКО је специјализована организација у оквиру Уједињених нација која се бави образовањем, науком и културом, а Србија је преко СФРЈ једна од држава оснивача УНЕСКО-а. Један од критеријума да би се неко културно добро нашло на његовој листи јесте и да се не сме нарушити његова аутентичност. Због дислоцирања, рецимо, репрезентативни Лепенски вир се, нажалост, не налази под заштитом ове светске организације, иако је најстарија људска насеобина у Европи, која у континуитету траје више од десет хиљада година и колевка је старог континента. Европљани, још увек немају старији локалитет од нашег Лепенског вира, истиче др Дејан Ристић. Иако фантастично сређен, иако огроман туристички потенцијал, Лепенски вир тавори без посетилаца, јер га нисмо учинили довољно видљивим. Открио га је и потпуно истражио један од највећих археолога 20. века академик Драгослав Срејовић.
УНЕСКО располаже са три репрезентативне листе светског културног наслеђа: репрезентативна листа непокретног, покретног и нематеријалног културног наслеђа. На репрезентативној листи непокретног културног наслеђа света из Србије налазе се: Археолошки локалитет “Феликс Ромулијана” (Гамзиград, Зајечар); Богородичин манастир у Студеници, Стари Рас са Сопоћанима; Манастир Пећка патријаршија; Манастир Грачаница; Црква Богородице Qевишке (Призрен); Манастир Високи Дечани и Стећци, као регионална номинација.
Не репрезентативној листи покретног културног наслеђа познатој као “Памћење света”, из Србије су заступљени “Мирослављев јеванђелистар” , Архивска грађа Николе Тесле и Телеграм објаве рата Аустроугарске Србији. На репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа из Србије налазе се – породична слава и коло.
И све је то мало, имајући у виду културно богатство којим наша земља располаже, иако јој никада ниједан захтев није одбијен, каже Ристић, али их је било мало. Логично и непрећутано питање овдашње публике било је ко је за то одговоран и то деценијама уназад. А чак и оно што је прихваћено, често није на адекватан начин обухватило све што припада светској културној баштини, попут свих сегмената заоставштине Николе Тесле, а не само његове архиве, констатује Дејан Ристић.
Зорица Лешовић Станојевић
