ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ, ПРОМОЦИЈА РОМАНА О НОВЦУ И СТРАСТИМА
Аутор: Зорица Лешовић Станојевић
Када је 1992. године, бежећи од рата у Босни и Херцеговини, тражио стан у Београду, родица му је рекла: – Шта тражиш стан, па ти имаш кућу у Београду! Била је то, до тада, за њега непозната чињеница из породичне историје, јер је у његовој породици, како каже, било срамота хвалити се оним што имаш, „није то као данас“. То га је подстакло да крене трагом нове приче, а књигу је посветио својим родитељима. Др Неле Карајлић, алијас је Ненада Јанковића, рођеног у Сарајеву 1962. године. Након завршене Гимназије, студирао је оријенталистику, али је постао мултимедијални уметник. У Сарајеву оснива рок групу „Забрањено пушење“, која постаје југословенски феномен и са којом је снимио пет албума. На сарајевској ТВ истовремено реализује сатирично- хумористичку емисију „Топ листа надреалиста“.
Почетком рата деведесетих сели се у Београд и 1996. за РТС снима хумористичку серију „Сложна браћа“. Након тога почиње вишегодишњу сарадњу са Емиром Кустурицом, бившим басистом групе „Забрањено пушење“, из које настаје, светски призната група „No Smoking Orchestra“ у којој Карајлић свира хиљаде концерата све до 2011. године. Пише либрето у престижној опери „Бастиља“ у Паризу, глуми у Кустуричиној панк опери „Дом за вешање“. Следе серијал „Надрелана телевизија“ 2013, први роман „Фајронт у Сарајеву“ 2014, а на 160. годишњицу рођења Николе Тесле поставља у „Сава центру“ и Српском народном позоришту у Новом Саду мултимедијални спектакл „ФБИ: Досије Тесла“. Роман „Солунска 28“ објављен је ове године и представљен у оквиру 13. Летњих духовних вечери у Чачку, у понедељак, 27. августа, у Клубу Дома културе, у организацији Двери. У дијалогу с публиком др Неле инсистира на томе да је култура најважнија област у једном друштву, наводећи да је“највећи свјетски рат запад добио захваљујући масовној култури, они су имали „Битлсе“, Чарлија Чаплина, „Ролингстоунсе“, Холивуд, „Манчестер Јунајтед“….“ Разговарамо уочи сусрета са чачанском публиком у ресторану „Пролеће“…
Колико је роман “Солунска 28”са под насловом “О новцу и страстима”, аутентична породична прича о Вашим Јанковићима с почетка 20. века?
-У суштини, не превише. Та поставка да је мој прадеда направио кућу на Дорћолу почетком 20. века је тачна, а остало је моја фикција, с тим што је, наравно, цијела та прича породице Јанковић, која је описана у овој књизи, везана је за одређене чињенице које су утемељене у историји. Зна се да се тих година тако живело, да се тих година тако зарађивао новац, да је тих година био рат… Прадеда се у збиљи звао Маринко, у роману се симболично зове Живота, а његова вољена је Жељана, јер “име је знак”. Он је дошао из Прахова и саградио кућу крајем 19. и почетком 20. вијека и књига обухвата тај период до краја Првог свјетског рата. Значи, крај књиге је 1918, у којој Срби излазе као побједници. Роман има 67 поглавља…
Да ли је ту крај приче о, како кажете, „једној кући, једном граду и два света“?
-Није. Када сам издавачу понудио рукопис од 850 страна, речено ми је да то нико неће читати. Прихватио сам предлог да га поделим у три књиге. Омеђио сам их логичним временским међама. Први дио, који је пред нама, обухвата период од краја 19. века до 1918, крај наредног романа биће 1941, а трећи се завршава 5. октобром 2000. године… Роман је настао с амбицијом да опише три генерације које су живеле у тој кући, симболу опстанка у сто година српске историје…
Да ли је наслов књиге, заправо, адреса тог духа времену одакле све почиње, па и породична историја? Да ли је Солунска 28, реална метафора и за оно што следи?
-Она је сама по себи испала метафора, али кућа заиста јесте подигнута у тој у’лци и на том броју и невероватно је да то име улице, без обзира кроз које је све голготе Београд пролазио и силне промене имена, та ул’ца није ниједном променила своје име и кућа има још увијек тај исти број. Тако да је игром случаја то испала метофара, а суштински је то онако како јесте. На њу претендују још две породице, а продата је некој аустријској компанији и није још срушена.
Како је тај почетни капитализам, који је такође, тема романа, у који улази Србија као феудална, сељачка земља, утицао на судбину Ваше и других породица о којима пишете? Коју су цену платиле у тој првобитној акумулацији капитала?
-Добро, то је и период индустријализације, период када нису само трговци ти који имају паре, али је та експлозија прве деценије 20. вијека и у Београду и у Србији била јака, не само економски, него и политички. Дошло је до снажне демократизације друштва и онда се негдје ту подјелила власт између краља, владе и ових официра “црнорукаца”. Наши јунаци пливају у том међупростору, тражећи простор за брзу зараду. На крају, нажалост, све пресјеца рат. Проблем је био да изучим начин на који су људи тада живјели кроз историјске факте, да проучим социо-психолошке моменте ондашњег живота.
Чиме су се Ваши јунаци бавили, шта им је доносило ту брзу зараду, „новац и страсти“ је поднаслов ове приче?
-Па, моји главни јунаци су имали „Купалиште“ у Београду и то је историјска чињеница, после чега су ушли у дионичарско друштво, које је откупило концесије Борских рудника, којима се опет бавио и Вајферт. И онда је, јел’, цијела планета улазила у фазу у којој се требало што пре наоружат, тако да су руда и гвожђе били на високој цијени на берзи. Касније су, наравно, сви пропадали, пошто је немогуће да дођеш брзо до лове, а да је не изгубиш.
Да ли се у том смислу та историја и у овом времену понавља?
-Капитализам је увјек исти, с тим што је на овом тлу још бурнији од капитализма у неким, ајде, рећи ћемо у стабилнијим земљама. Знате, кад у Француској нека породица одлучи да ради неки посао, она зна да има 200, 300 година мира и да може хладно да зарађује да би тек трећа, четврта генерација, могла да профитира и заради. Код нас је све испресецано ратовима и распадима система и отуда и жеља нашег човјека да заради што брже и у што краћем року што више пара. На овом тлу немате шансу да живите мирно и слободно. Србин је присиљен да “мазне лову” одмах!
Шта је поента Ваше приче, колико је уопште везујете са нашим временом?
-Наравно, поента је увјек да иде тај круг којег знамо из, мање или више, свих религија. То је рођење – смрт – васкрсење, да је увјек крај почетак нечег новог. То је поента, не само ове књиге, већ и будуће двије, које ће бити наставак ове…
(Цео разговор прочитајте у најновијем броју „Чачанског гласа“)
