ЧАЧАНСКЕ ПРИЧЕ, ОБИЧНЕ
Прича из необјављене збирке “Чачанске приче, обичне”, састављене од сећања, чињеница, али и маште аутора, која је од историјских личности створила књижевне јунаке.
Пише: Душан Даријевић
Смрт на Велики Петак
Био је Велики Петак – Дан страдања Христовог, а време ратно.
Рајко је био калфа, трговачки помоћник код газда Младена. Дућан у ком је радио био је близу пијаце, где се сваког петка окупљало много света. Петак је у Чачку пијачни дан. Тог дана се очекивала посебна гужва. У газда Младенов дућан нису долазили само сељаци, већ и фин свет варошки и Швабе и попови и многи други. Свима је било ту згодно. Где год да кренеш близу си, а код газда Младена увек свега, свакојаког бакалука к`о да није рат.
Поранио Рајко, а није се још ни разданило. Спремио се знатно раније него обично. Биће посла. Пре подне газда Младен није ту. Отишао у набавку да прочачка и нађе код црноберзијанаца онога што се тешко могло наћи. Зато је он, Рајко, ту. Дуго је већ код газда Младена. Није му било ни осам година кад га је довео из Прилика да се учи послу и шегртује. Није било лако. Морало се и у радњу, али и кући, газдарици Нати, помагати јој. Ната, добра варошка жена, није имала порода (није им Бог дао), али је била посебно нежна према деци и шегртима свог мужа. Рајка је много волела. Увек кад би јој био близу гладила га је по црној коси. Њему никад није било тешко да јој учини и да испуни неку њену жељу и наредбу. Вазда је био добар. Кад год је нешто послуша, она га сетно погледа, нежно га помилује по коси и тутне му у руку кришку врућег сомуна премазану машћу, посуту са мало алеве паприке и бибера, скува му белу кафу и на крају да колач.
Рајко се већ замомчио. Постао је калфа. Младенова десна рука. Ижџигљао и црномањаст. Леп. Вредан. Кад нема много муштерија, он седне на џакове и сањари како ће једног дана отворити своју радњу.
Тог петка за снове није било места. Почеће и муштерије да долазе рано. Шегрти су очистили радњу и наложили пећ. Јутро је било прохладно, иако је увелико април. Очекивао је Рајко, кад се Божја служба у цркви заврши, и попа Булића, Булију (како су га у народу звали). Овај Божји слуга однедавно је и духовник добровољачке јединице и следбеник идеја Димитрија Љотића. Булија је грмео кад говори, грдио из свег гласа комунисте, звао их ђавољим накотом. Говорио је и против Запада и јеврејске завере и позивао Србе да се скупе око Цркве и Бога „против зла које спремају црвени ђаволи и проклети Чивути што издадоше нашег Господа Исуса Христа”.
„На небу је Бог, а на земљи наши немачки пријатељи да нас заштите од зла које се надвило над српским народом” – говорио је он.
Волео је Рајко да га слуша. Не што је волео поповске придике (а није их волео). Није се ни у политику разумео, а ни за Немце нити за љотићевце није марио. Није му се свиђао ни онај ужасни гад Срећко Хаос, командант Добровољачког корпуса, коме је Булија био духовник. Срећко је био прек, бахат и плаховит, а сада и власт. Булија је ипак нешто друго. Свештено лице, проповедник, кад говори очи му горе, верује у своје речи и делује онако мушки сигурно. Свака његова реч је секла као бритва. Кад дође у радњу, Рајко од њега увек затражи благослов. Поп Булија га прекрсти и увек каже „коју поучну”.
Очекивао га је Рајко и овог јутра. Празник је пред прагом, а треба попи бакалука. Рајко је за њега већ све одвојио, и гас и мас`, што би се у народу рекло.
Након Божје службе, крену поп Булија из цркве у газда Младенову радњу. Имао је за данас пуно обавеза: морао је да исповеди своје духовно чедо Срећка Хаоса, војнике и чиновнике из градске управе. Могао је и да пошаље неког по бакалук, али је научио да сам свраћа и преузима робу (ако нешто заборави, да наручи на лицу места ако би му пало на памет). Њега су често пратили збораши, за сваки случај, јер би могли да бану партизани или четници, ђаво би га знао. Тог дана није било потребе за заштитом. Ем, пазарни дан, ем Велики Петак. Пуно је људи у вароши. Немци много опрезнији него иначе, а и ко да удари на свештено лице на овај свети дан!
Поп Булија уђе у радњу. Рајко га поздрави с поштовањем:
-Помаже Бог, оче.
Дућан је у том тренутку био потпуно празан. Ни шегрта, ни газда Младена, ни осталих муштерија. Булија благослови Рајка и рече му да жури. Упита за газда Младена. Не стиже Рајко да одговори, а у радњи се одједном створише три сељака, онако никаква, замазана. Кад видеше попа, брзо скинуше шајкаче и наздравише Бога. Булија, не окренувши се, отпоздрави. Један од тројице муњевито прилете попу с леђа. Рајко виде како бљесну кама.,Сељак вештим брзим покретом пререза попу гркљан. Шикну крв по тезги, по мантији, по џаковима брашна. Преклано тело се стровали на олајисани под. Рајко није могао ни да бекне. Уста му отворена, поглед не скида са мртвог попа. Није ни размишљао о себи. Није стигао пред оволиком стравом. Сељаци истрчаше и почеше да вичу:
-Убише попа Булију! Убише попа Булију!
Немци су одмах направили рацију. Кад су дошли у газда Младенову радњу, не нађоше никога.
По вароши се свашта причало. Те уби попа четничка тројка, те комунисти, те ови, те они, али нико није био ухваћен. После три дана нађоше Рајка. Био је блед као смрт, а некада црна коса потпуно му је оседела. Испитивали су га и Немци и ови наши, али одмах, после мало батина, сви су схватили да он нема ништа са убиством. За њега је гарантовао и газда Младен.
Рајкови пајташи, трговачки помоћници, дуго су загледали високи зид иза газда Младеновог дућана. Рајко га је некако тог кобног дана прескочио. Није им било јасно како. Развијали су разне теорије шта се тада заиста догодило.
Драгутин Булић био је члан преког суда за време Другог светског рата у Чачку.
19. марта 2016. године,
у Чачку
Драгутин је био једини син Милорада и Даринке Булић. У Сремским Карловцима завршио је пет година богословије „Свети Сава“. Службовао је прво у једној од парохија при манастиру Студеница, а касније у Прањанима. Поред свештеничке службе, положио је и дипломски испит на београдском Теолошком факултету. По положеном испиту и после породичне трагедије напустио је службу парохијског свештеника и постао наставник у чачанској Гимназији.
Булић за време Другог светског рата постаје припадник добровољачких одреда Димитрија Љотића, велики противник четника и након Прве непријатељаске офанзиве и повратка Немаца у Чачак, када је немачка команда 7. децембра 1941. године, наредила да се сви војно способни мушкарци окупе у кругу Војно-техничког завода, под изговором издавања легитимација, Булић постаје члан комисије, састављене од колаборациониста, чији је задатак био да препозна и издвоји из окупљених грађана партизане, њихове симпатизере и помагаче. Булић је био и истакнути члан преког суда који је ислеђивао и кажњавао осумњичене на смрт и батињање.
Булић у стварном животу није погинуо на Велики Петак 1942. године, већ 31. јула исте године у 12:30 код пијаце у Чачку. Убила га је четничка црна тројка, а његову ликвидацију је наредио Предраг Раковић, војвода љубићки, због наводног учествовања у организовању убиства Вучка Игњатовића, команданта Пожешког четничког одреда. Булићевој сахрани у Чачку је присуствовао и сам Димитрије Љотић. (Наведени подаци преузети са Википедије).
Фото: ФБ страница Историја Чачка (Горан Давидовић)
