“СКУТЕР” КАО ПЕРСОНАЛНИ АСИСТЕНТ

НОВА ТЕХНОЛОГИЈА – АСИСТЕНТ ЗА КВАЛИТЕТНИЈИ ЖИВОТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ (3)

Савремена технологија решава бројне проблеме са којима се сусрећу особе са инвалидитетом, јер ови производи, идентификовањем тешкоћа, доприносе да се препреке превазиђу, а самим тим да ове особе ојачају у сваком погледу. То је један од основних услова за њихово самосталније функционисање у свакодневном животу, али и у радним активностима, тако да им свакодневица постаје много квалитетнија и садржајнија. Кроз серијал на нашем порталу caglas и у недељнику „Чачански глас“ говоримо о значају нових технологија у радном оспособљавању, образовној инклузији и свакодневном животу особа са инвалидитетом, као и о томе шта је и колико доступно од новина нашим суграђанима.

Драгана Максимовић, председница Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Чачак (ЦИЛ), у последње време често свог персоналног асистента „мења“ једним „скутером“. Можете је видети како насмејана вози овог двоточкаша. Удружењу дистрофичара Чачак га је недавно поклонио један наш земљак, који живи у Немачкој. За сада га вози једино Драгана, јер се други, каже, још увек плаше. Команде овог „скутера“ прилагођене су особама са инвалидитетом. Иако се у свету одавно користе овакви мотоцикли, за наше услове то је и сада „нова технологија“. Наравно, пре свега због њихове цене.

– Персонални асистент је мени пре осам година променио живот! Јер, то ми је дало осећај да поново одлучујем о свом животу. Али, када сам први пут “скутером” отишла до града сама, схватила сам колико могу да будем слободна! До сада сам морала да чекам персоналног асистента или неког да ме вози. Сада, седнем и идем где и када хоћу – објашњава своје одушевљење наша саговорница, али додаје да јој и за ову вожњу велики проблем представљају архитектонске баријере у граду. Додатна препрека су возила, паркирана на недозвољеним местима. Због тога, каже Драгана, још мора да упознаје родни град, како би знала којим улицама може да вози. И зграда у којој живи има само један степеник, али то је за Драгану непремостива препрека, коју не може сама да савлада. А потребна је само једна рампа, како не би сваки пут морала да зове сина, да сиђе да јој помогне да дође до стана.

Многи чланови ЦИЛ-а користе електромоторна колица. Одређене моделе обезбеђују преко Фонда, а бољи, савременији модели се морају доплатити.

– Проблем је што нова колица можемо опет добити тек после пет година. А то је веома дуг период, с обзиром да их користимо сваки дан. Обично су лошијег квалитета, акумулатор се мора заменити већ после годину-две, а за то нема повраћаја новца – наводи Драгана само неке од проблема.

У свету постоји читав низ ортопедских помагала, али су цене за наш стандард „астрономске“.

– Технологија се развија, у зависности од врсте инвалидитета. Постоје колица која могу да се „усправе“, тако да корисници могу лакше да дохвате ствари на висини. Конструисана су и таква колица која могу да се “пењу” уз степенице. Да не говоримо о аутомобилској индустрији… Код нас, углавном, људи се сами сналазе, адаптирају аутомобиле са разним додацима. Међутим, и то су веома скупе преправке, а у том случају и сама регистрација кошта више – каже она.

Центар за самостални живот особа са инвалидитетом Чачак је основан 2011. године и окупља особе са разним видовима телесног и сензорног инвалидитета. Основна идеја је да они развију филозофију самосталног живота. Има око 40 чланова, који пре свега заједно раде на развијању Сервиса персоналне асистенције. Али, не само то… Сваке године Центар конкурише са пројектом за јавне радове, тако да је по четири месеца ангажовано десетак чланова.

– Настојимо да подигнемо самопоуздање код особа са инвалидитетом, да буду што самосталнији. Осим разних радионица, попут психолошких, радно-окупационих и креативних, радимо на ажурирању базе података, а један од циљева је анимирање оних који нису нигде укључени. Мислим да је много оних који су на маргинама, посебно жене са инвалидитетом у руралним срединама. Понекад нас породица „штеди“ из најбоље намере, јер сматрају да треба да седимо код куће, „а све што нам треба, они ће урадити“. Међутим, то није добро за нас. Ми морамо сами да се изборимо, да будемо што активнији, да превазилазимо једну по једну баријеру – поручује Драгана и истиче значај формирања и омасовљења удружења, јер сами чланови једни другима могу много да помогну.

В. Т.