Пише: Братислав Бежанић
ЕКОНОМИСТА КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ДА ЧИТА
Имао сам привилегију да се као млад професор запослим у Економској школи у којој сам некад био ђак и да у њој затекнем професоре који су ми предавали. Једна од њих била је и професорка Рада Стоиљковић, непосредна и веома благонаклона према нама, младим колегама. Али после свега неколико месеци заједничког рада, професорка Рада је отишла у пензију. Ја сам у Економској остао до краја те школске 1995-1996. године, а онда сам прешао у Дом ученика у Учитељској улици, недалеко од зграде у којој је професорка Рада живела.
Не знам како, али иако је живела близу мог радног места, нисам је виђао. После много година, срели смо се испред зграде Дома, па сам је позвао на кафу. Из канцеларије у којој смо седели, улазило се у библиотеку. Професорка Рада је била одушевљена изгледом библиотеке, али и бројем наслова. Из кратког разговора приликом разгледања књига на полицама домске библиотеке, схватио сам колико је волела да чита. Већина наслова у нашој не тако малој библиотеци била јој је позната, али ме је замолила да јој предложим неколико књига. Није јој било битно да ли је књигу већ читала, главни критеријум при избору, за мене неочекивано, била је величина фонта. Професорка је већ била у годинама и имала је озбиљних проблема са видом. Требало је да иде на операцију катаракте, што је касније и учинила.
Од тог дана професорка Рада је постала редован читалац домске библиотеке. Обично би узимала по две – три књиге које би врло брзо прочитала и враћала, тражећи нове наслове. Та читалачка страст била је потврда очуваних интелектуалних способности професорке Раде у пензионерским данима. Осим читања, имала је још један хоби – свакодневно је решавала укрштене речи, и сама их је састављала.
И док је предавала стручне предмете у Економској школи била је особа широких схватања. Ми, средњошколци, умели смо то да препознамо и ценимо. Њена предавања су се разликовала, она није диктирала лекције и није од ђака тражила да уче напамет, правдајући тај метод рада недостатком уџбеника. Предавала нам је политичку економију и рачуноводство. Два потпуно различита предмета, један више теоријски, други практичан. Њена објашњења су имала упориште у свакодневном животу, умела је да поједностави материју коју је објашњавала, да је поткрепи неком актуелношћу, да неком досетком зачини предавање. Умела је и да прекине ђака који је декламовао лекцију и да му постави неко питање којим би га спустила на земљу, наводећи га на размишљање и закључак. Никад то није било с намером да понизи ђака или да га збуни, напротив, уважавала је свако питање, па макар оно било и смешно. Сећам се, једном смо се насмејали кад је другарица поставила питање: У чему је разлика између рекламе и рекламације? И професорка се насмешила, па се замислила и рекла да питање има смисла, јер оба појма повезује глагол „рекламирати“, који има више значења.
Умела је Рада да покаже и друго лице, да плане кад јој се учинило да је неко од ђака био дрзак, и да буде строга кад је требало, нарочито на часовима писмене провере знања. Тад би поделила тестове и не би дозвољавала да је ико ишта пита док се час не заврши.
– Када сам почињала да радим, често сам остајала без гласа – рекла ми је приликом једног од наших сусрета у Дому. – Промукла бих, трудећи се да говорим гласно, да би ме сви у одељењу чули. Док нисам схватила да, ако хоћеш да те сви чују, да привучеш пажњу ђака и да надјачаш оне који причају на часу, не треба да повисујеш тон, него да га снижаваш. Тад престаје прича и сви те слушају.
Једном сам и сам био у прилици да будем кажњен због непажње на часу. А главни кривац био је Џони Штулић и његова бунтовничка поезија, коју је другарица која је седела до мене уредно руком исписала у свеску и носила је у торби као највећу вредност. Листајући свеску, убрзо сам заборавио где сам био, тргнуо сам се кад ми је професорка пришла и гестом ми показала да јој пружим свеску. Узалуд су била правдања и убеђивања другарице, коју смо иначе звали Џони, и моја извињења. Свеску смо добили тек на крају полугођа.
Пре него што би дошла да замени књиге, Рада би обично телефонирала да провери да ли сам на послу. Али једног дана ме је позвала и замолила да изаберем неколико књига и да јој их однесем у стан. Није могла да дође, јер је имала јак напад ишијаса.
– Слободно! – зачуо се глас, кад сам се испео на трећи спрат и позвонио. Седела је на отоману у трпезарији, а на столу ме је чекала кафа и вода. Стан у елитном градском насељу са погледом на парк, простран и светао, био је скромно опремљен, без сувишних детаља. У трпезарији и дневној соби, на полицама и у ормарима- књиге, фотографије унука и синова и тек понеки украс.
– Зову за стан, распитују се – започела је причу о уговореном пресељењу код сина у Београд. – Већ смо нашли неког купца, долазио је и разгледао. Не свиђа му се распоред просторија, ове зидове ће да сруши и да прави нови.
Мени је то било несхватљиво, распоред ми се баш свидео, а прича о исељењу ме је изненадила. Нови власник је био спреман да чека на усељење, а Ради се није журило. Није било једноставно оставити све и у позним годинама се преселити у Београд. Додуше, овде је била сама, а тамо ће бити окружена најмилијима.
Два дана пре него што се одселила, још једном ме је позвала у стан. Али тог пута нисам ишао сам, са мном су пошли колега и пет ученика из Дома. Професорка Рада је решила да своју личну библиотеку, тачније њен највећи део, поклони домској библиотеци у коју је тако радо свраћала. Један број књига је понела са собом, а неколико ретких и вредних књига из области политике и економије наменила је Градској библиотеци. Књиге су биле спаковане у картонске кутије које смо из више наврата пренели, захвалили се професорки и пожелели јој срећан пут.
Био је то наш последњи сусрет. У Београду је поживела годину и по дана. Желела је да јој се тело кремира и да се њен прах поспе по Морави. Из законских разлога, породици није било могуће да у потпуности испуни њену последњу жељу. Након кремације, њени посмртни остаци посути су по Врту сећања на Новом гробљу у Београду.
ПРИЈАТЕЉИЦЕ, КОЛЕГИНИЦЕ И КОМШИНИЦЕ
Олгица Мраковић, професор српског језика и књижевности у пензији живо се сећа своје дугогодишње пријатељице, колегинице и комшинице:
– Рада је била честита и поштена, изузетно радна и способна. Као мајка била је пожртвована, уз много храбрости и упорности успела је да одшколује два сина који су стекли високо образовање. Старији син, Владимир, доктор електротехнике, живи у Енглеској, а млађи, Јован, ради као лекар у Београду. Имала је доста пријатеља који су јој се увек нашли да припомогну, а она је то својом добротом заслужила. Биле смо веома блиске, свакодневно смо се посећивале и пиле кафу. Причале смо о свему, па и о књижевности, углавном о делима домаћих писаца. Имале смо много сличних особина и добро смо се слагале. Била је тиха, мирна и, као и ја, није умела да се свађа. Са свим колегама је била у добрим односима. На послу је била изузетно одговорна, никад није каснила. Чим зазвони, узела би дневник и пожурила на час. Морала је да прође кроз двориште у другу зграду где је био њен кабинет. Толико је брзо ишла, да нико није могао да је стигне. У школи су се о томе причале анегдоте. Није желела да је ђаци чекају.
