САЧУВАНО У СЕЋАЊИМА: ВЕРА РИСИМОВИЋ ДУБИЋ, СЕСТРА СЛИКАРА БОГИЋА РИСИМОВИЋА РИСИМА
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
ЧАЧАК, ДО “БЕЛВИЈА” И “МОРАВИЦЕ”
Како је у то време изгледао Чачак, Вера прича:
-Чачак је био мали град, насељен је био до “Белвија”, доле су биле њиве, постојала је вила “Хармоника”, и сасвим ниже, према “Слободиној” раскрсници, биле су још две куће и још једна, где је Дом здравља у Палилули и више ништа. Према “Слободи” лево, биле су, можда, три куће, и даље ништа. На овој страни, крај града је био до кафане “Моравица”. С леве стране су биле њиве са кукурузом, све до бедема. Биле су само куће Аце Новаковића, попа Савића и кућа у којој је становао секретер у Гимназији Богићевић и жена му Душанка, која ми је шила хаљине. Они су за време рата спроведени на Бањицу и убијени, јер су крили једно јеврејско дете. То дете је било једно време код њих, спровели су га негде даље у село, али су били одани. Сумњали су у неке две сестре Немице, становале су с њима, зид у зид… – каже госпођа Дубић.
Сећа се Вера и школских дана. Постојале су прва и друга Гимназија.У првој су ђаци носили сребрнасте ширите на качкетима, у другој су имали златне. Било је доста девојака из циганмале. У то ратно време, основну школу, похађали су у приватним кућама. Она је ишла у једну кућу код Поште, која је срушена. Учитељ јој је био Цвелан Лепосавић, родом из Мојсиња. Положила је пријемни испит и уписала Гимназију. Те 1948. године, било је уписано осам женских одељења, мушкараца је било више. Били су подељени на мушку и женску гимназију, и кад смо дошли на малу матуру, део је већ после трећег разреда могао да иде и одлазио је у Учитељску школу у Ужице. Тада је отишла и Радмила Бакочевић. После четвртог разреда гимназије, велики број је отишао, јер су отворене Економска и средња Техничка школа. Кад је кренула у први, (сада би то био пети разред), било је свега 30 девојчица, прича Вера.
САРАЈЕВСКИ ДАНИ С БРАТОМ БОГИЋЕМ
Студирала је историју на Филозофском факултету у Сарајеву, пошто је отишла код брата Богића, који је служио војску у Рајловцу. Стицајем околности није дипломирала, остала су јој два испита и дипломски.
-Врло често је Богић одлазио у Сарајево, тамо је био наш песник Бранко В. Радичевић, Бранко Суботић, и још неки. Бранко га је наговорио да остане у Сарајеву и после војске, тако да је он остао и предавао је у Школи за примењену уметност. У међувремену је старији брат Владе дошао са Голог Отока и желео да настави и он факултет, Богић ми је рекао:
– Владе ће да иде за Београд, а ти дођи код мене у Сарајево. Бошко је становао приватно, у једној соби је био он, у другој неки вајар Коцкови, познатији у тим крајевима. Кад се он иселио, та соба је остала празна и Богић ме је одвео код њега. Становали смо у Невесињској улици испод Јеврејског гробља. Прелазили смо Миљацку на Марин двору. Бошко је имао велики атеље у Морића хану на Баш чаршији, ту је сликао и ту су се уметнци састајали: песник Бранко, Марио Микулић сликар, Фрањо Лах, правили су ручкове, певали, дружили се, доста пута сам и ја била с њима, правили су оркестар, било је ту људи из свих крајева Југославије, ми нисмо знали ко је ко, и то нам није било важно – каже Вера.
За лепа сећања на Сарајево, подсетила ју је и бесплатна десетодневна екскурзија 1953. године, када су ишли возом у Беч, Париз и Минхен, када ничега није било за јело, осим конзервица рибе и паштете, али недељу дана су боравили у Лувру и Версају у Паризу.
ЗАНИМЉИВА ПОРОДИЧНА ИСТОРИЈА
Кад се Богић оженио Драгославом, Дацом, која је студирала француски, они одлуче да напусте Сарајево и оду у Београд. Вера је остала сама, али претходно се тешко уклапала, јер јој је то било прво одвајање од куће.
-Мада је било Чачана, професор Предраг Ћурчић, Милена Протић, др Топаловић, касније директор Медицинског центра, Мара Поповић… Ми по цео дан ту патимо, носталгија и сви се скупимо и идемо на књижевне вечери. И одједном и они одлазе за Београд, и ја се спакујем и ја одлазим за Чачак. Тужно ми је било, колико сам пута заплакала, одлучила сам да нећу више да студирам. Излазим са коферима, налетим на неку екскурзију старије генерације да се превезем, кад одједном мој брат Богић пита где ћу и не дозволи ми да се вратим без дозволе родитеља. “Неће моћи, унеси кофере, зови мајку и оца телефоном, па шта ти они кажу”, рекао је. Кад сам била трећа година, оду сви они, тада ме је нешто погодило и преломило се у мени. Упознам мог будућег мужа овде у Чачку, Александра, који је био чешког порекла. Његов отац, мој свекар, Карло Дуба, дошао је из Прага у Беч. Ту је радио у Фабрици шиваћих машина “Минерва”. Прочитао је негде да у српским рудницима траже прецизног механичара. И свекар се упути у Сењске руднике и имао је шта да види. Велики контраст…У Ћуприји заснива породицу. Александар је рођен у Београду и он је једини био Дубић. Ујаци и свештеник су му променили презиме и уписали му у крштеници да је Дубић. Он то никада није променио, али син Владимир, је то ипак, исправио и вратио се презимену предака – каже Вера, која сада нема исто презиме као и њен син.
Александар је био дипломирани елктроинжењер, у Ћуприји је био технички директор Фабрике шећера, па се вратио у Чачак и предавао на Вишој техничкој школи и на Техничком факултету. Умро је 1988. године.
БОГИЋЕВ СПОМЕНИК ЈЕ УМЕТНИЧКО ДЕЛО
-Отац је дуго гледао у његове ствари кад су после Богићеве смрти стигле у Чачак. Није дао да стоји плаката на огради. Као брат, Богић је био велики брат. Одвео ме је у Сарајево, бринуо о мени, купио ми је прву хаљину за Нову годину, прву ташну, чувам је и сад, водио ме је на ручкове у Марин двору у Сарајеву… Док су родитељи стално трчали за старијим Владимиром, кога су сви затварали, Бошко је бринуо о мени. Једном му је чак и рекао да стално због њега и он страда. Његова животна сапутница Дитка, је и после његове смрти стално долазила. Била је студент, заљубили су се… Једном је у Чачак довео пребогату пријатељицу Жаклину из Швајцарске, имала је у поседу робне куће “Пласети” у Њујорку, Женеви, Паризу. Кад је најавио њихов долазак, рекао је мајци да скува пасуљ и да га послижи из лонца, није било никаквог постављања, ништа није дозволио, иако се мајка бунила, јер она је имала и слуге који служе са рукавицама. Бошко их је одвео у манастир Никоље, много је волео стару монахињу Теодору. Она би му месила проје и на сваку стављала крстиће. Не сећам се да се икад љутио. Певао је стално и причао, кад је моја ћерка Сашка студирала, одлазила је код њега у атеље, преслишавао ју је. Она је пратила како су неке његове слике настајале. Стално је слушао музику, али од његовог весеља није могла да учи. Имао је стан у Сењачкој улици изнад сајма, а атеље је добио у Улици Благоја Паровића, код Кошутњака. То је лепо одржавао и кад се разишао са Дацом, оставио јој је стан, а он је живео у атељеу. Ту је после била и Дитка. На месец дана пред смрт сам осетила да је нервозан. Последње што је рекао мајци било је “Ти си мој змај” – сетно прича Вера.
Богић је имао блиског друга Цветка Петковића, то је био син Дисовог рођеног брата. Кућа им је била ту где је данас КМН, а претходно је припадала режисеру Пуриши Ђорђевићу. Споменик Богићу на Чачанском гробљу, урадио академски вајар Миодраг Живковић Жил, аутор комплекса на Кадињачи, споменика у Крагујевцу, на Тјентишту.
-Желим да заштитим ауторство и споменик. Њему је хтео да направи споменик и Бербеља, и донео је нацрт, а онда се понудио и Жика, пошто су били нераздвојни пријатељи. Дитка је прихватила Жилово решење. Не постоји документ да би тај споменик био заштићен као уметничко дело, али породица ће то свакако урадити, потврђује његова сестра Вера.
