Доктор Живко Жико Рајичић лечио је небројене генерације чачанских малишана. У 90-ој години опростио се од својих пацијената, али ће у њиховим сећањима живети заувек. Неки имају 60, неки 40, а неки и десет година… Лечио је доктор Жико баку, ћерку, па унуку… Остаће запамћен по својој посвећености послу, широком осмеху, човекољубивости… Овај шарманти доктор обележио је, не само чачанско здравство, већ читаву чаршију. О њему су за „Чачански глас“ говориле његове колеге, они који су радили са њим, они који су га наследили и сви су причали кроз осмех о чувеном доктору Жику Рајичићу.
Нико није прескочио да каже да га памти по осмеху без кога га је ретко ко виђао. Ведром духу, досеткама, шалама… Такав је човек био доктор Жико.
– Човек који је имао велико срце, пуно љубави и душу широку као море. Волео је људе, волео је децу, имао је много пријатеља. Али, његови пријатељи нису били само интелектуалци. Дружио се са мајсторима, брицама, сељацима, шнајдерима, молерима… – причала нам је медицинска сестра која је са доктором радила 30 година. Био је педијатар, посвећен најмлађима. Скоро до пред сам крај живота их је прегледао… Они који сада имају само пет година ишли су код доктора Жика и добијали сируп на бази пеницилина. Био је мајстор свог „заната“, а своје знање је несебично делио са млађим лекарима. Како рекоше они који су радили са њим, многе генерације млађих лекара је научио „занату“, а још већи број њих лечио…
Докторке које сада раде у Дечијем диспанзеру сећају се др Жика са осмехом и најлепшим речима. Неке су имале срећу да стажирају код њега. Сећају се како их је вешто научио клиничком прегледу кукова беба, јер кад је он радио није било ултразвука. Иако је још пре 25 година отишао у пензију, често је навраћао у Дом здравља да поздрави своје колеге.
– Увек је био насмејан, расположен и благонаклон. Имао је очински однос према нама. Несебично нам је ширио своје знање. Још чувамо неке његове рецепте – причају докторке педијатри, које је учио доктор Жико. И оне, али и сви остали, кажу да је живео за свој посао и обожавао децу: „Прегледао би по три генерације, нама дођу са његовим извештајем баба, ћерка и унуче“. Кажу садашњи доктори, да Жико није био само педијатар, већ прави породични лекар. Јер, тада, када је он радио, није било толико специјалиста, па су многи имали више знања и могли су да лече од разних болести.
Како нам прича медицинска сестра, која је радила са доктором Ж иком, он је сву децу знао по имену и у његовој ординацији се никада није чуо плач. Присећа се она и дивних времена које су проводили заједно. Колектив као породица:
– Све смо делили, знали чије је дете добило коју оцену.. То је било време када смо живели заједно, доносили од куће умешено, пили кафе, оговарали од Краљева до Ужица… Такав је живот вођен, без икаквог оптерећења. Све се орило од смеха, вицева, шала.. Човек у браку проведе колико му је Бог одредио, али на послу се остварују још трајније везе. Жика, нити било кога од њих нису променила времена која су уследила. Кажу да је имао много пријатеља, а обичај је био да када неко од пријатеља премине, остали са гробља оду у кафану „Лазовић“ и са ракијицом испрате друга. Без туге, већ са осмехом, онако како су и живели. Ипак, кроз сету у гласу, наша саговорница каже: „А онда је дошао дан када смо остали и без Жила, и без његовог друштва, и без кафане „Лазовић“ и Гробарске улице.. „.
Доктор Жико био је велики поборник вакцинације, а како и не би, када је спровео имунизацију у нашем крају за време епидемије великих богиња. Како је то урадио одлично, добио је високо признање председника Републике – Орден рада са златним венцем, а родни град му је за то захвалио Октобарском повељом. Био је везан и за оснивање нових вртића, а знало се добро да је једном недељно свој радни дан започињао у дечијем вртићу „Невен“, како би своје знање, колико толико, поделио са васпитачицама и родитељима. Стигао је доктор Жико и до ратног батаљона чачанског СУП – а са којим је осамдесетих година, када су иyзбили нереди, провео месец дана на Косову и Метохији.
Одлазак у пензију, за доктора Жика није значио крај радног века. Све до пре неколико година примао је пацијенте код своје куће. И оне које је требало да излечи, али и оне бивше, који су често умели да сврате, само да би га поздравили.
Као неизбирисива успомена, живеће доктор Жико Рајичић у срцима његових најближих, пријатеља и познаника, и свих оних о чијем се здрављу, док су били деца, несебично бринуо. А таквих је много, па и потписница овог текста је била његов пацијент и у име свих осталих – ВЕЛИКО ХВАЛА ДОКТОРУ ЖИКУ.
И. М.
